Živi sa leševima za vežbe studenata i pacovima za naučna istraživanja!

 

Profesor dr Slobodan Moca Marinković, koji je jedan od četvorice najvećih svetskih eksperata za krvne sudove mozga, tim rečima odgovara na poziv alo.rs. Jednog od naših najmlađih doktora nauka i najpoznatijeg predavača od Japana do Amerike zatekli smo uoči policijskog časa u četiri zida na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

 

Kakav je osećaj kad znate da su pored vas leševi i eksponati?

- Nemam nikakvih predrasuda u vezi s kadaverima sa kojima živim u istoj zgradi, ali mi ipak nije prijatan takav ambijent. Što je najstrašnije, ovde je svojevremeno godinama jednom nedeljno boravila i spavala moja starija ćerka, koja je sada docent na jednoj akademiji za umetnost. Moja mlađa ćerka, učenica prvog razreda gimnazije, živi u stanu sa svojom majkom.

Da li vaše kolege iz sveta znaju da ste beskućnik?

- Znaju i ne veruju da jedan profesor stanuje u ovako nehumanim i ponižavajućim uslovima. Ovde je i moj stan, i kancelarija, i naučna laboratorija. Više puta sam se obraćao bivšem dekanu Medicinskog fakulteta Grbiću (član SPS). On je od fakulteta uzeo jedan stan za sebe, a drugi za svoju ćerku! Bivši dekan Vladimir Kostić, sadašnji predsednik SANU, ponudio mi je na korišćenje jedan stan, ali je to bio legat Univerziteta, pa taj stan nije mogao da se otkupi. Drugi dekan, Slobodan Apostolski, rekao mi je da se malo strpim jer mora prvo da dodeli stan svojoj sekretarici Radi! Ona je dobila stan od 70 kvadrata i otkupila ga za 15.000 evra! Svojevremeno mi je opština Vračar uručila pravosnažno rešenje prvo za jedan stan u Medakoviću, a onda u Novom Beogradu, ali su se u njih bespravno uselili neki policajci, koje niko nije smeo da iseli. 

Niko ne može da veruje da ste beskućnik.

- U vreme Miloševića sam organizovao studente Medicinskog fakulteta sa još dvojicom kolega. Tri meseca sam, svakoga dana, predvodio ulicama oko 1.000 studenata do Platoa, gde sam držao vatrene govore protiv Miloševića, zbog čega se njemu nikada nisam obratio za pomoć. Tada sam poslao dopis gradskom sekretaru za zdravlje dr Rončeviću, koji je bio član SPO. Kao što je poznato, SPO je tada opustošio stambeni fond Beograda jer je dodelio oko 750 stanova uglavnom članovima svoje stranke. Dr Rončević je rekao da je jedan stan namenio meni, ali je ubrzo taj stan dodelio svom sinu!

Kome ste se još obraćali?

- Iz kabineta predsednika Srbije (Koštunica) cinično su mi odgovorili da oni ne dele stanove. Dva puta sam se obratio tadašnjoj gradonačelnici Hrustanović, koja je, takođe cinično, izjavila da nisam jedini profesor bez stana. Obratio sam se i tadašnjem ministru nauke Gaši Kneževiću i pitao šta je sa novacem iz stambeng fonda, ali sam dobio bezobrazan odgovor da taj novac više ne postoji jer smo mi sada država u tranziciji(!). Obraćao sam se i tadašnjoj rektorki Univerziteta Mariji Bogdanović, ali nije bilo vajde kao ni od Borisa Tadića i Dragana Đilasa i Tomislava Nikolića. Dva puta sam pisao Vučiću, ali nikada nisam dobio odgovor.

Da li ste tražili kredit?

- Jednom, ali sam shvatio da je to za mene nemoguće. Tražili su da najpre uplatim iznos od nekoliko hiljada evra, koje nisam imao, a mesečna rata bi iznosila oko 500 evra, upravo kolika je bila moja plata na fakultetu u tom periodu! A od čega bih onda živeo?!

Kakav bi vas kutak usrećio?

- Želeo bih da moj imaginarni stan, od oko 60 kvadrata, bude u blizini Hrama Svetog Save kako bih imao uslove za rad i normalan život, ali i blizinu Medicinskog fakulteta, gde moram da radim određena istraživanja i da koristim neophodne aparate. Tu bi mogle da dolaze i moje ćerke, koje više ne bi patile zbog 30-godišnjeg ponižavanja njihovog oca.

 

Fascinirani ste ljudskim mozgom?

- Da, još od gimnazijskih dana. Mozak je najkompleksnije organizovana materija u kosmosu, bez obzira što ne znamo kakvi su vanzemaljci, koje i ovako nikada nećemo upoznati jer su udaljeni mnogo svetlosnih godina. Naš moćni mozak sastoji se od oko 100 milijardi nervnih ćelija od kojih svaka formira prosečno oko 20.000 sinapsi sa drugim neuronima. Kada se ove brojke pomnože, dobija se neverovatna cifra! Kada se tome doda električna aktivnost neurona i oko sto neurotransmitera i sličnih supstanci, kao i njihovi različiti receptori, tek onda se shvata izuzetna kompleksnost mozga koja me fascinira. Iako neuronauke napreduju geometrijskom progresijom, jedno pitanje je još uvek bez odgovora, a možda će tako ostati večito: kako materija, u vidu nervnih ćelija i njihovih sinapsi, može da stvori tako apstraktne fenomene kao što su inteligencija, mišljenje, emocije i slično. 

Šta ste usavršavali u Kopenhagenu?

 

Kako se uči anatomija, da li ima fazona za vizuelno pamćenje?

- Mnogi studenti imaju problema sa učenjem, jer ne primenjuju pravi sistem za memorisanje, pa često ne polože ovaj ispit na vreme. Suština je u tome da anatomiju moraju da uče vizuelno, da pamte odgovarajuće slike iz atlasa, a ne da uče napamet lekcije. Moraju neprekidno da povezuju oblast koju trenutno uče sa onima koje su već prešli jer je ljudsko telo jedinstvena celina.

 

 

Kojih pitanje se najviše plaše?

- Na ispitu se najviše plaše pitanja iz oblasti mozga, zbog komplikovanosti tog organa. Studenti ne treba da uče anatomiju samo za ispiti, nego prvenstveno da bi postali dobri lekari. Povezujem im anatomiju sa filzofijom, astronomijom, literaturom, muzikom da predavanja ne bi bila suvoparna. Sa studentima se zapravo ponašam kao prijatelj, a ne kao njihov profesor.