Miroslav je otišao da čisti teren, ubrzo je UMRO U NAJGORIM MUKAMA, onda su počele da umiru njegove kolege... OVO JE RAZLOG!

- Moj otac Miroslav Jović je među prvim žrtvama osiromašenog uranijuma, glave mu je došlo zračenje posle NATO bombardovanja releja na brdu Pljačkovica, kod Vranja. Umro je 2004. godine u najgorim mukama, od karcinoma, kao i šestoro njegovih kolega, koji su bili radnici preduzeća "Vodovod" a poslati su da raščiste teren neposredno nakon što su 1999. pale bombe na okolinu Vranja - priča Marko Jović iz Vranja, jedan od onih koji su spremni da tuže NATO zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom 1999. godine i pogubnih posledica koje je to ostavilo na građane Srbije.

Marko kaže kako ni sanjali nisu da će njegov otac glavom platiti raščišćavanje ruševina, ali da se i tada šuškalo kako je brdo gađano osiromašenim uranijumom, premda se nije mnogo znalo o mogućim posledicama i opasnostima.

- Nisam bio svestan šta se dešava, imao sam tada 16 godina, majka i sestra su bile zabrinute, ali svi smo samo želeli da se što pre završi bombardovanje. Toga dana, posle bombardovanja releja, bez ikakve zaštitne opreme, otac je otišao na posao, danima je na Pljačkovici čistio teren, kao svaki revnosni radnik. Bio je potpuno zdrav čovek do 2003. godine, kada su mu dijagnostikovani karcinomi pluća i štitne žlezde, a već u januaru 2004. godine je preminuo u mukama - kaže Marko Jović.

On dodaje da je još prilikom dijagnoze u Beogradu ustanovljeno da su odlazak njegovog oca na Pljačkovicu i direktno izlaganje uranijumskom zračenju, uzrok bolesti.

- Za njim su umirali jedan po jedan kolega, svi su znali od čega, ali se o tome ćutalo. Kako je vreme prolazilo, počelo je sve više da se otvoreno priča o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom. Ekipa iz Instituta "Vinča" posetila nas je 2006. godine, oni su radili istraživanje o uticaju osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi i životnu okolinu - kaže Marko Jović. - U razgovoru sa njima, potvrdili su nam ono što nas je tištilo, što niko nije govorio, a to je da je moj otac žrtva osiromašenog uranijuma. Bilo nam je teško, istovremeno i lakše, jer nam je neko konačno priznao šta se desilo.

Kaže da mu godinama unazad odzvanja pitanje u glavi "da li je moralo baš tako da se radi, da li je baš on tog dana morao da bude na terenu"?

- Osamnaesti rođendan, završetak škole, ženidba, rođenje deteta... Sve one životne radosti za mene su bile i izvor stresa, jer sam uvek pomišljao kako bi bilo da je moj tata tu. Ljudi umiru stalno, ali nekako je, čini mi se, teže, kad znaš da možda nije moralo - kaže Marko.

Dvadeset godina kasnije aktuelizovana je priča o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom. Očekuje se početak rada državne komisije na utvrđivanju činjenica, pripremaju se tužbe. Marko želi da ovu "životnu nepravdu" ispravi na sudu, a u dogovoru sa advokatom, počeo je da priprema dokaze i prikuplja dokumentaciju.

- Novac u mom slučaju, a siguran sam i kod drugih koji su izgubili drage ljude, nije motiv. Želim da se zna istina, zbog nas i naše dece. Godinama se ćuti o tome, a ljudi u velikom broju obolevaju i umiru od kancera. Posle svega, hoću da sa svojom porodicom odem iz ovog grada, čak ni kosti mog oca ne želim da počivaju ovde - kaže Jović.