Milovan je ležao otkinute šake, glava mu je bila otvorena: Ovako se bombardovanja RTS-a seća prolaznik koji je postao nacionalni HEROJ!

 

Pre nego što sam prišao teško povređenom Milovanu Jankoviću, koji je ležao obliven krvlju i nogu prikleštenih betonskim pločama, prvo sam trojicu kontuzovanih radnika RTS-a izveo iz prašine pogođene zgrade u Aberdarevoj. Njih dvoje su, na sreću, bili samo zbunjeni i uplašeni, a trećeg sam nosio na rukama do stepenica ka Tašmajdanu. Kad sam prišao povređenom Jankoviću, čije je telo visilo nad zemljom, ponovo su se začuli avioni. Okupljeni ljudi počeli su da beže u strahu od nove rakete, a ja sam ostao držeći ranjenika na svojim leđima, jer nisam više imao snage da ga držim rukama. Posle 10 minuta stigli su vatrogasci.

Ovako o slikama iz pakla, kada je u noći 23. aprila 1999. godine NATO agresor u dva sata i šest minuta ubio 16 i ranio na desetine radnika RTS, za "Novosti" svedoči Miroslav Mlinar, heroj spasavanja povređenih. On je bio prvi koji je krenuo da pomaže unesrećenima u zgradi nacionalne televizije. Za svoje zasluge iz 1999, već naredne godine je nagrađen titulom ambasadora humanosti, a aprila 2008. je postao nosilac biometrijskog pasoša Srbije broj 1, koji mu je svečano uručen u Skupštini Srbije. Miroslav je heroj našeg naroda u ratu i miru.

- Te noći sam se slučajno našao u Takovskoj - priča nam Mlinar. - Nisam mogao da spavam, glava mi je bila puna mračnih misli zbog agresije. Vreme sam prekraćivao šetnjom po centru. Nisam mogao ni da pomislim da će ludaci gađati zgradu televizije, odnosno da će RTS označiti kao vojni objekat od visoke važnosti.

Naš sagovornik, čija će se autobiografija uskoro naći u prodaji, dodaje da je te noći NATO hteo da ubije istinu koja je putem RTS-a išla u svet, ali da se 20 godina od strašnog događaja u Aberdarevoj pokazalo da se istina ne može ubiti i da je ona, za razliku od NATO-a - besmrtna.

- Jadnog Milovana, zarobljenog u betonskoj klopci, detonacija rakete izbacila je iz kancelarije kao katapult - svedoči dalje Mlinar. - On je bio u fotelji kada su delovi tavanice pali po njegovim nogama. Bila mu je otkinuta šaka, glava mu je bila otvorena, a on svestan... Kada je došla lekarska ekipa, koju je vodio dr Vlada Đukić, Janković je vrisnuo: "Seci noge, seci ih dušmanski!" Gledao me je u oči dok je njegova krv kapala po meni. A onda sam čuo drugi glas: "Kolega, mesta..." Stigao je i dr Sloba Ivanović, iz klinike "Anlave". On se pridružio Đukiću prilikom amputacije Jankovićeve druge noge. Taj događaj je u TV prenosu gledala cela Srbija...

Spasilac iz Benkovca Miroslav Mlinar, koji je tada imao 32 godine, ovaj podvig preživeo je zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj spremi. Dok su lekari amputirali noge Jankoviću, Mlinar se uputio ka spratu odakle se čulo zapomaganje čoveka kome je gvozdena armatura bila zarivena u slabinu. Seća se i da je pokušavao da stigne do ranjenika pre vatre. Dok se peo uz ruševine, osetio je kako mu se "para" grlo i kako gubi snagu. Otrovi koji su se oslobodili u oblacima, pošto je NATO raketa pogodila laboratoriju RTS-a sa hemikalijama za razvijanje filma, potpuno su ga ovladali.

- Kažu da sam ustao kod stepenica koje vode ka Crkvi Svetog Marka i da sam napravio nekoliko koraka, ali ja se toga ne sećam - priča dalje Mlinar. - Probudio sam se u "šoku B" Kliničkog centra, gde sam ležao uz Miroslava Jankovića. On je umro nekoliko dana kasnije, a ja sam ležao tu polumrtav dok "šok" nisu ispraznili zbog važnijih pacijenata - šestorice ranjenih u kineskoj ambasadi. Oni su doneti 7. maja.

IZGUBIO POLA FAMILIJE

Miroslav Mlinar je u ratu ostao bez gotovo pola familije.

- Kad već nisam mogao da pomognem najvoljenijima, i kada mi sudbina nije dozvolila da u trenucima njihove smrti budem uz njih, svaki put kada se nađem u nekoj teškoj i opasnoj situaciji ja duboko u svom srcu i dušu osećam kao da sam sa onima koje sam izgubio. Videvši u tim trenucima u očima unesrećenih ljudi strah, bol i patnju, kao da gledam oči moga đeda Prokopija, moga brata Aleksandra, moje sestre, tetke i svih onih bez kojih sam ostao, a koji su umirali u najtežim mukama. Te njihove oči su moj putokaz i nema te sile koja će me zaustaviti u nastojanjima da budem uz njih i da im pomognem - govori nam Mlinar.

NEVINE ŽRTVE NATO NAPADA

U napadu NATO poginuli su: Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković (27), video-mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa, i Slobodan Jontić (54), monter. Međunarodna organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts voč" saopštila je 2000. da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade Televizije. U znak sećanja na poginule, u beogradskom Tašmajdanskom parku, kod zgrade RTS-a, podignut je spomenik "Zašto?", kojim porodice i prijatelji nastradalih postavljaju pitanje zašto su oni poginuli.

KAZNITI ZLOČINCE

Sindikat novinara Srbije (SINOS) saopštio je u ponedeljak da se ne sme zaboraviti dan kada je NATO bombom ubijeno na radnom mestu 16 medijskih radnika RTS-a i da počinioci tog zločina moraju biti kažnjeni.

- Taj ratni zločin označio je početak prakse nekažnjenih vojnih napada na medije i u drugim delovima sveta - ukazuje se u saopštenju SINOS-a, koji je potpisala predsednica tog sindikata Dragana Čabarkapa.

SINOS podržava ocenu "Hjuman rajts voča" da je napad na zgradu i studio RTS-a bio namerni napad na civilni objekat, što ga čini ratnim zločinom.