Milošević je umro pre 14 godina u Hagu, a ove njegove odluke skupo su koštale Srbiju

Danas se navršava 14 godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića, koji je, kako kaže zvanična verzija, umro od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala. Nekoliko dana kasnije sahranjen ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Više od jedne decenije dugu vladavinu Milošević je počeo govorom 28. juna 1989. godine na Gazimestanu na Kosovu, na proslavi 600 godina od Kosovske bitke, kojoj je prisustvovalo oko milion ljudi. Kosovskim Srbima je tada poručio: “Niko ne sme da vas bije”.

Bio je neprikosnoveni lider vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS), dva puta predsednik Srbije, a potom predsednik SR Jugoslavije. Desetogodišnja vladavina Slobodana Miloševića završena je 2000. godine pobedom kandidata udružene Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SR Jugoslavije.

Komandant koji je prvi ušao u Srebrenicu jula 1995. godine general Vinko Pandurević, ispričao je ranije za srpske medije nepoznate detalje iz Haga o tome kako je umro bivši predsednik Slobodan Milošević. Privilegiju, a ujedno i nesreću da bude poslednji čovek koji je video Slobu živog, a potom i prvi koji ga je video mrtvog, Pandurević opisuje kao pravu noćnu moru s obzirom na to da je primetio tragove koji verovatno potvrđuju tezu da je otrovan. Kobna subota 2006, ističe general, urezana mu je u sećanje.

- Izgledao je kao i svaki drugi mrtav čovek, bled u licu, miran, očigledno je bilo da je umro u snu. Jedan stražar, koji je pretresao njegovu ćeliju, pokazao mi je neku plastičnu bočicu s lekovima iz 1999. godine, natpis je bio dosta izlizan i nisam mogao da vidim koji je lek bio u pitanju. Bočica je navodno nađena u njegovoj ćeliji. Možda je bočica služila da se u njoj nešto unese ili je bila originalno pakovanje leka kom je rok istekao - priča Pandurević.

Pošto je ćelija Miloševića bila preko puta njegove na drugom spratu, udaljena svega dva metra, kada su stražari otključali vrata u subotu u 9 sati ujutru, shvatio je da se dogodilo nešto strašno.

- Nas nekoliko otišlo je u sportsku salu jer su vikendom bile predviđene sportske aktivnosti. Dok sam bio u sali primetio sam da su stražari često telefonirali, muvali se levo, desno, što nije bilo uobičajeno. To mi je bio signal da nešto nije u redu. Kad sam se vratio u ćeliju, stražar me je uhvatio za ruku i reko: "Dođi da vidiš". Ušli smo u Slobinu ćeliju, on je ležao dopola pokriven ćebetom i desna ruka mi je visila sa kreveta. Priošli smo i proverili puls, videli smo da je čovek mrtav - opisuje stravičnu scenu Pandurević.

- Dok sam te večeri jeo pileče batake, Slobodan mi je prišao i ponudio me palentom. Primetio sam da je bio rumen u licu, ali znao sam da je imao baš visok pritisak u to vreme. Brzo su nas zaključali u pola 9 uveče, tako da je to bio poslednji naš susret.

Ko je bio Slobodan?

Slobodan Milošević rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, od oca Svetozara koji je bio bogoslov i kasnije učitelj i majke Stanislave takođe učiteljice. Milošević je završio osnovnu školu i gimnaziju, a od početka školskih dana odavao je utisak ozbiljnosti zbog čega su ga nastavnici cenili. U Požarevcu je rođen i njegov brat Borislav. Milošević je pohađao požarevačku gimnaziju gde je i upoznao svoju buduću suprugu Mirajnu Marković. U članstvo Saveza komunista Jugoslavije primljen je 15. januara 1959. godine i ostao je član sve do pretapanja te partije u Socijalističku partiju Srbije jula 1989.

Po završetku gimanzije, odlazi u Beograd gde upisuje Pravni fakultet, koji završava 1964 godine. Tokom studentskih dana počeo je da se susreže sa ozbiljnim partijskim radom, pa je radio i u Univerzitetskom komitetu Saveza Komunista Beograda od 1963. do 1966. godine kao sekretar za ideološko-politički rad i predsednik Ideološke komisije.

Milošević je zatim prešao u Skupštinu grada Beograda, gde je radio kao savetnik predsednika Skupštine grada Beograda za privredna pitanja, i kao rukovodilac Službe za informacioni sistem grada Beograda. Od 1969. do 1973. bio je zamenik generalnog direktora Tehnogasa gde je pet godina bio generalni direktor.

NAJVEĆI GREHOVI SLOBODANA MILOŠEVIĆA

NATO bombardovanje

NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen.

Izgubljeno Kosovo

Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije.

Krvavi ratovi

Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala. U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice. Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara.

Prisilna mobilizacija

U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane.

Politička ubistva

Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević. U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika.

Velika pljačka pod okriljem države

Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana. Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević. Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje.

Hiperinflacija

Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje.

Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina...

Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto! Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija.

Oprobao se i kao bankar

Posle, direktorske karijere, Milošević se oprobao i kao bankar, gde je bio Predsednik Udružene Beogradske banke od 1978 do 1983. godine. Posle kratkog rada u Predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), aprila 1984. godine izabran je za predsednika Gradskog komiteta Omladine saveza komunista Beograda.

Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije CK SKS postaje u maju 1986. a to je mesto koje je u to vreme podrazumevalo veliku moć.

Njegovi nezvanični biografi, a ima ih troje, ali i protivnici tvrde da je Slobodan Milošević apsolutnu vlast i svu političku moć u Srbiji zadobio u noći između 23–24. oktobra 1987, na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije kada je eliminisao uticaj svog političkog saradnika i fakultetskog kolege Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Predsednštva Srbije, i Dragiše Pavlovića, predsednika Gradskog komiteta SKS, zbog njegove kritike Miloševićeve obećane brzine rešavanja kosovskog problema, koji je opterećivao odnose u tadašnjoj federaciji.

Godina 1988. smatra se prekretnicom jer tada nastaje ono što njegovi nezvanični biografi nazivaju "događanje naroda" kada ga pojedni narodni tribuni na seriji mitinga po gradovima Srbije, Kosova i Metohije i u Beogradu proglašavaju Miloševića za vožda. Dogašanje naroda ostaće zapamćeno i po tome što se serijom mitinga imasovnim pritiskom smenjuje tadašnja rukovodstva u Vojvodini i u Crnoj Gori posle takozvane "Žute grede", kao i po opštinama u Srbiji. Na izborima sa više formalnih kandidata na neposrednim izborima velikom većinom izabran je za predsednika Predsedništva SR Srbije 1989. godine.

Menja Ustav Srbije

Milošević posle izbora za predsednika Predsedništva SR Srbije preduzima prvi korak i menja Ustav Srbije 1990. godine sa kojim se autonomnim pokrajinama Vojvodini i Kosovu i Metohiji oduzimaju atributi državnosti. Protivnici Miloševića tvrde da je upravo ovaj ustav bio izvor "bonapartističke vlast"

Predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) postaje od njenog osnivanja ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS). Tada se legalizuje postojanje opozicionih stranaka, ali one deluju u senci njegove popularnosti, ograničenog pristupa javnim medijima i rastuće napetosti i krize SFRJ. Na prvim višestranačkim predsedničkim izborima u Srbiji, decembra 1990. godine, kao kandidat SPS dobio je 3.285.799 glasova (65,34 odsto) i postao prvi predsednik Republike Srbije, ali je već 9. marta 1991. bio izložen pritisku opozicije tačnije SPO i njegovog lidera Vuka Draškovića. Te prve opozicione demonstracije biće obeležene krvavim sukobima demonstrana i policije na beogradskim ulicama i izlaskom tenkova JNA iz kasarni i njihovo raspoređivanje po Beogradu. Na narednim izborima, 20. decembra 1992, nakon raspada bivše SFR Jugoslavije, formira se SR Jugoslavija za čijeg predsednika je tada u saveznoj skupštini izabran književnik Dobrica Ćosić, a za saveznog premijera Milan Panić, Srbin američkog porekla u čiju vladu ulaze i pojedini ministri iz opozicije.

Pod parolom "Srbiju neće voditi tuđa ruka" sukobljava se s Milanom Panićem na izborima za predsednika Srbije, što je tada smatrano najvažnijim političkim mestom, i pobeđuje sa 2.515.047 glasova (53,24 odsto). Mada to ne proizlazi iz njegovih ustavnih ovlašćenja, pregovara s međunarodnim predstavnicima o Vens-Ovenovom i Stoltenbergovom planu, a 1995, na osnovu ovlašćenja vođa bosanskih Srba koje potpisuje i patrijarh srpski Pavle, potpisuje Dejtonski mirovni sporazum.

Njegova partija SPS u srpskoj skupštini formira naredne dve koalicione vlade, jednu sa Novom demokratijom, članicom koalicije Zajedno i jednim poslanikom DS, i drugu sa SRS i JUL, a kasnije ratne 1999, na saveznom nivou s Vukom Draškovićem i radikalima.

Za predsednika SR Jugoslavije izabran je u saveznoj skupštini 25. jula 1997. godine i na toj funkciji ostao do 5. oktobra 2000, kada je pod pritiskom javnosti priznao poraz na predsedničkim izborima održanim 24. septembra te godine. Na tim izborima Slobodan Milošević je dobio 1.826.799, odnosno 37,15 odsto glasova birača. Za predsednika SRJ tada je izabran kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica, sa 2.470.304, odnosno 50,24 odsto glasova birača.

Milošević u Hagu

Slobodan Milošević 7. oktobra priznaje drugu odluku Ustavnog suda Jugoslavije koja poništava prvu o poništenju izbora i odlazi s vlasti. Kada je Slobodan Milošević izgubio te izbore, raspala se vlast na drugim nivoima, mada je ona proisticala iz ranijih neposrednih izbora i na vanrednim izborima u decembru grupacija koju je predvodio konačno gubi vlast.

Tužiteljka Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji Luiz Arbur iz Haga je 27. maja 1999, u vreme agresije NATO-a na SRJ, optužila Slobodana Miloševića i još četvoricu najviših funkcionera SRJ i Srbije za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu. Optužnica je proširena i za odgovornost Slobodana Miloševića za zločinačko udruživanje i za planiranje, organizovanje i pomaganje zločina počinjenih tokom ratova i u Hrvatskoj i BiH. Uhapšen je u Beogradu 1. aprila 2001. pod optužbom za finansijske malverzacije povezane s carinom, ali taj proces nije vođen, pošto Slobodan Milošević na Vidovdan 28. jula 2001. biva izručen Haškom tribunalu. Izjavljuje da ne priznaje taj sud i sam se uspešno brani , sve do svoje smrti u ćeliji haškog tribunala 11.marta 2006.godine. Zbog njegove smrti proces protiv njega obustavljen je 14. marta 2006.

Milošević je nekoliko dana kasnije sahranjen ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. Njegova supruga Mirjana Marković je 2003 napustila Srbiji i preselila se kod sina Marka u Moskvu koji je otišao iz Srbije posle prevrata 5. oktobra 2000 godine. Ćerka Marija je posle hapšenja Miloševića napustila Beograd i otišla u Crnu Goru, gde i danas živi i nikada više nije došla u Srbiju.

Malo je poznato da je Slobodan Milošević i autor knjige Godine raspleta (što je zapravo zbirka njegovih govora), koja je prevedena na nekoliko stranih jezika. Rezervni je kapetan JNA, iako je iz predvojničke obuke imao najlošiju ocenu zbog loše fizičke spreme, ali mu to nije smetalo da kompletni vojni vrh JNA, JA i VJ drhti pred njim. Nosilac je Ordena rada sa srebrnim vencem i Ordena rada sa crvenom zastavom. Tokom 1994. godine dobio je još tri ordena: Orden Republike Srpske sa ogrlicom, Medalju Rige od Fere i Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.