Krenuli smo na Kosovo da ginemo, rezervni plan "B" nije postojao

Za NATO trupe koji su planirali da koriste vazdušnu luku, upad ruskih padobranaca bio je potpuno iznenađenje.

 

Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija nisu planirale da dopuste Rusiji da učestvuje u mirovnoj operaciji na teritoriji autonomne pokrajine Srbije, ali su nakon marša padobranaca zapadne zemlje bile prisiljene da računaju i na interese Moskve. Komandant padobranaca Georgij Špak, komandant ruskih vazduhoplovnih snaga u periodu od 1996. do 2003. godine, govorio je za ruski medij kako se pripremao plan za upad na Slatinu.

– Početkom maja 1999. godine, načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije general Anatolij Kvašnin me pozvao kod sebe i rekao: “Hitno!”. U njegovoj kancelariji, on mi je naredio da odmah odletim u bosanski grad Ugljevik, gde je bio štab mirovne brigade vazduhoplovnih snaga i da pripremim odred za zauzimanje strateškog aerodroma na Kosovu, što je jedina pista u pokrajini dugačka 2500 metara, koja može primiti bilo koji avion, uključujući i bombardere i teške vojne transportere. Ko kontroliše Slatinu, kontroliše celo Kosovo. Kvašnin je rekao da vreme operacije za zauzimanje aerodroma nije definisano, te da će moji borci delovati po njegovoj komandi, rekao je on.

Dodao je: "Spremnost za izvršenje zadatka je trajna, tajnost je potpuna. Ali to je bilo razumljivo."

Kako je istakao, Kvašnin nije bio inicijator same akcije.

 

- Vrhovni komandant je znao za to, a onda je to bio predsednik Boris Jeljcin. Tada su nas “verovatni prijatelji” na Zapadu bili pritisnuli u svim smerovima, a na Rusiju su praktično prestali da računaju u međunarodnim poslovima. U tom smislu, na sve moguće načine, bili smo gurnuti u stranu od vruće tacke sveta u to vreme – bivše Jugoslavije. Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nemci i Italijani odlučili su da isključe učešće Rusije u mirovnoj operaciji na teritoriji autonomne pokrajine Kosovo. Očigledno, u Jeljcinovoj pratnji bilo je ljudi koji su savetovali predsednika da udari pesnicom i da podseti svet da Rusi još uvek imaju barut u cevima.

Objasnio je i kako su pripremali odred za upad na Kosovo.

– Ruski padobranci ne moraju biti spremni za borbu – oni su uvek spremni za to. Vojnici i oficiri u mirovnoj brigadi bili su kao već odabrani, bilo je potrebno samo da se razradi logistika akcije. Stigavši u Ugljevik, počeo sam aktivno da “hodam” sa komandantom brigade, pukovnikom Nikolajom Ignjatovim na lokaciji jedinice. U pokretu smo razgovarali o svim mogućim opcijama za izvršenje zadatka.

Dodao je kako strah od prisluškivanja nije postojao.

– Nismo se bojali, znali smo da se svi razgovori snimaju. U odvojenoj zgradi na teritoriji vojnog logora naše brigade bio je deo jedinica vojske SAD. Njena službena funkcija je komunikacija i koordinacija sa ruskom komandom, ali realno, špijunaža. Na kraju mog službenog puta u Bosnu, nakon što sam već razradio detaljan plan za upad na Kosovo, komandant brigade, ja i ostalo malo smo se našalili na račun Amerikanaca, rekao je on, dodavši:

 

- Na sastanku komandnog štaba u štabu ruske mirovne brigade, pitam šefa obaveštajne službe (koji je prethodno bio upozoren): “Kako u slučaju neophodnosti, možemo blokirati treću američku oklopnu diviziju stacioniranu u blizini?” Glavni se diže i veselo izveštava: “Druže komandante, kompletna komanda i kontrola američkog sistema je kompjuterizovana. Ali glavni komunikacioni kabl nije na teritoriji dislokacije, već spolja, 50m od barijera. Ako se iseče, jedinice neće moći da primaju borbena naređenja.” Zahvaljujem se oficiru na jasnom izveštaju i završavam sastanak. Ujutro, u četiri sata, probudili su me i pozvali da pogledam zanimljivu situaciju, kako tristo američkih vojnika brzo zakopava kabal i ubacuje ga preko ograde …

Objasnio je i zašto su obavestili Srbe o akciji.

– Padobranska jedinica trebalo je da prođe veći deo marša putevima Jugoslavije, tako da je bilo nemoguće delovati bez koordinacije. Gledajući unapred, reći ću da su srpska braća organizovala zeleni koridor po na svojoj zemlji za našu kolonu. Takođe, automobili njihove vojne saobraćajne policije pročistili su put ruskim oklopnim transporterima.

Istakao je kako drugi plan u slučaju da NATO trupe uđu u borbu sa njihovom oklopnom grupom nije postojao.

 

– Plan B nije postojao. Naši padobranci su otišli u Prištinu da pobede ili umru. Ali ruska vojna komanda i ja, lično sam imao čvrsto uverenje – oružani odgovor na zapanjujuću aroganciju Rusa od NATO-a ne bi usledio. Mogu biti dobri vojnici – Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nemci, ali oni nemaju takve borbene kvalitete kao mi. Plus, mirovna operacija je bila međunarodna, tako da bi generali NATO-a izgubili puno vremena za koordinaciju akcija. U stvari, dogodilo se. Drskost je bila opravdana.

Objasnio je do detalja kako je uopšte počela vojna operacija.

- Po prijemu uslovnog signala iz Generalštaba, komandant Ignjatov je počeo da deluje po planu. 10. juna, brigada je dovedena u stepen borbene gotovosti radi manevra. 1500 padobranaca je na standardnim vozilima jurilo po okolini nekoliko sati, što je bio paravan. Pod tim okriljem, oklopna vozila BTR-80 su se tiho kretala prema području koncentracije – do aerodroma ispod grada. Dodeljeni su borbeni kompleti – po dva za svakog borca i suvi obroci za deset dana. U četiri sata 11. juna kolona je počela da se kreće prema jugoslovenskoj granici. Operativnom grupom su komandovali general Valerij Ribkin i general Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije se pridružio general-pukovnik Zavarzin, koga je imenovao Glavni štab. Kretali smo se brzo, 80 km/h.

Dodao kako nije bilo pokušaja zadržavanja konvoja na putu.

– Američki izviđački sateliti otkrili su kretanje kolone kada je već prošla skoro dve trećine puta do Slatine. Dok smo Beograd brzo prošli, kasnije su kretanje ruskih snaga blokirali Srbi. Naučivši da se Rusi žure prema Kosovu, ljudi u svakom selu su izašli na put – žene i deca su ljubili naše oklopne transportere, plakali od sreće, pevali, davali vojnicima cveće i hranu. General Ribkin, sa kojim smo stalno bili u kontaktu, rekao mi je u dva sata ujutro da je nemoguće voziti se ulicama glavnog grada autonomne regije – Prištinom, jer je celo srpsko stanovništvo izašlo na ulice, putevi su bili prepuni slavljenika. Takođe, kolona je morala da uspori u selu Kosovo Polje. Na Slatinu su došli pred jutro. Jedinice jugoslovenske vojske su već otišle, ali članice NATO-a i snage kosovskih Albanaca još nisu došle. Delujući jasno prema planu, ruski padobranci zauzeli su sve strateške objekte, postavili barikade. Do 7:00 12. juna, aerodrom je bio potpuno obezbeđen, pod kontrolom. I uskoro je naišla patrola Britanaca. Mi smo samo nekoliko sati bili ispred njih!

Opisao je i kako je izgledao prvi susret sa NATO trupama.

– Kasnije sam bio prijavljen kao direktni učesnik. Britanski tenk “Čiftejn” je naglo stao pored našeg narednika. Nije se pomerio. Izašao je jedan engleski oficir i reko: “Gospodine vojniče, ovo je naša zona odgovornosti, odlazite!” Naš vojnik mu odgovara, da ne znam ništa o tome, da je na dužnosti sa naredbom da nikoga ne pušta unutra. Britanski oficir zahteva da pozove ruskog komandanta. Potom dolazi poručnik Nikolaj Jacikov. On takođe saopštava da ne zna ništa o bilo kakvim međunarodnim ugovorima, te da ispunjava naređenja njegove komande. Englez potom govori da će kontrolni punkt pregaziti tenkom. Ruski oficir komanduje vojniku sa bacačem granata: “Gotovs! Nišani””. Britanski oficir i dalje preti, ali je vozač tenka već počeo da pokreže tenk unazad… Ne možete uplašiti ruskog padobranca.

Na pitanje da li je bilo još pokušaja da se iz Slatine izbace naši, bio je jasan.

– Komandant KFOR-a (međunarodne snage na čelu sa mirovnim operacijama NATO-a na Kosovu), britanski general Majkl Džekson dobio je komandu od komandanta snaga NATO-a u Evropi, američkog generala Veslija Klarka da porazi Ruse. Koliko dugo bi naši padobranci mogli da izdrže protiv 10.000 vojnika NATO-a koji su imali teško oružje i podršku avijacije? Sat ili dva na silu. Ali general Džekson je rekao istorijsku frazu: “Ne želim da budem krivac za početak trećeg svetskog rata.” Na tome su se smirili. Nakon toga, pregovori su održani na nivou ministara spoljnih poslova i ministara odbrane, a Rusija je postala punopravni učesnik mirovne misije. Istina, nismo dobili svoj sektor na Kosovu. Ali naš vojni kontingent ostao je tamo do 2003. godine, dok se u Moskvi nije donela politička odluka o njegovom povratku u Rusiju.

Imao je prilike i da se lično sretne sa generalom Džeksonom.

– Da, više puta. Prvi put u istom junu 1999. godine, doleteo sam u prvom avionu IL-76 sa padobrancima, sa ciljem jačanja ruske grupe na Kosovu. Ni naređenje br. 1 nije prekršeno sa time, ali ja sam uvažavao tog generala.

Istakao je da je NATO vojnicima bilo izrazito zabranjeno da piju alkohol.

– Američkim i NATO vojnicima u borbenim uslovima strogo je zabranjeno da piju alkohol. Istina, nakon obavljanja zajedničkih mirovnih operacija u bivšoj Jugoslaviji, u dokumentu se pojavilo pojašnjenje: “osim kod Rusa”. Treba napomenuti da su američki generali bili zadovoljni što su dolazili u štab ruskih mirovnjaka u Ugljeviku i u kosovskoj Slatini. Ali ozbiljno, nakon naše demonstracije mišića na Kosovu, poštovanje zapadnih generala prema nama se primetno povećalo. I političara. Po prvi put u mnogo godina, Rusija je svima pokazala da bez nje svetski problemi ne mogu biti rešeni, da neće uspeti. Ali za mene je važnije da je tada, u junu 1999. godine, došlo do nezapamćenog porasta patriotske samosvesti i u Rusiji i u Srbiji. Ponovo smo se osetili snažnim, a Srbi su videli da nisu sami u svetu, da je njihova poslovica tačna, “Bog na nebu, Rusija na zemlji!”

- Srbija sada prolazi kroz teška vremena zbog svog prijateljstva sa našom zemljom. Ali ljudi tamo veruju da ih Rusija neće napustiti. I to je tačno. Ako smo krajem 1990-ih samo pokazali našu volju na Balkanu, sada uz volju imamo i snagu – rekao je za kraj Georgij Špak u intervjuu za ruski medij.