Košarkom otima decu od ulice i od njih pravi ljude!

Milan Vujičić (33) mogao je da bira svoj životni i profesionalni put kao trener sa FIBA licencom, višegodišnjim trenerskim iskustvom na američkim koledžima i stabilnim finansijama.

Ipak, odlučio je da se u avgustu ove godine vrati u Sremčicu, predgrađe Beograda, gde je odrastao, i stvori Košarkaški klub Šuter. Iznenađujuće, sport je sekundaran, a životna škola primarna.

- Pre 13 godina otvorio sam ovaj klub u Sremčici, ali sam ga napustio 2005. kako bih otišao u Sjedinjene Američke Države da studiram i radim. Rešio sam da se vratim i aktiviram klub. Sada imamo oko 50 dečaka uzrasta od pet do 16 godina, uglavnom nekadašnju problematičnu decu i iz siromašnih porodica. Sada su to sve momci za primer, iskorenio sam psovke, nezaobilazno „brate“, nemaju kečeve i ne piju - počinje priču Vujičić.

Ipak, kako se možda čini iz prvih nekoliko rečenica, nije sve tako bajno i sjajno, a ono što najviše zbunjuje je šta pokrene čoveka da se upusti u veliki izazov koji nose brojne prepreke.

- Ja sam ponavljao razred u srednjoj školi, a sada spremam doktorat na univerzitetu u Alabami. Sa celom porodicom sam se posvađao jer živim kao podstanar, a trebalo je da izgradim kuću, pošto uskoro treba da dobijem i drugo dete. Svi mi kažu da sam lud. Taj novac sam namenio da izgradim halu za košarku, jer sada treniramo u školskoj sali koja je manja od standardnog terena, a i papreno naplaćuju termine. Imam svoju teretanu gde vežbaju, u okviru koje je prostorija za učenje. Sve što zaradim od članarina u teretani dajem za klub, ali i iz svog džepa, niko nam ne pomaže - ističe otac maloletne ćerke, sa kojom provodi manje vremena nego sa članovima kluba.

Naravno, nisu svi koji treniraju bili problematični, ima i odličnih učenika, ali i dečaka koji moraju da rade na građevini već sa 16 godina.

- Mojim klincima prezentujem da bez škole nema ništa. Ne pričam im bajke da će biti vrhunski košarkaši. Ne biste verovali kakvi su bili u početku, dolazili su sa opasnim psima na treninge, pili pivo u kafićima, a nisu ni blizu punoletstva. Sa nama sada trenira navijač Crvene zvezde koji se stalno tukao sa pristalicama Partizana. Naučio sam ih manirima, pravopisu, persiranju i komuniciram sa njihovim razrednim starešinama, pa ih kaznim ako dobiju keca. Ima tu i mnogo tužnih priča, dece koja spavaju tri sata jer rade noćnu smenu na građevini sa samo 16 godina, ali stižu i u školu i na trening - objašnjava miljenik cele Sremčice.

Članarina u KK Šuter je 3.000 dinara, ali se deci iz finansijski ugroženih porodica ne naplaćuje.

- Jednog dečaka smo zaposlili u teretani na info pultu da ne bi morao da se smrzava radeći za 150 dinara na sat i izdržava višečlanu porodicu. Dok je na pultu, uči i tako popravlja ocene, a mi mu dajemo platu. Dolazili su i sa pocepanim patikama i čarapama, pa su nam ljudi dobre volje slali opremu - zaokružuje priču Milan, koji je ne samo trener, već i član porodice svakog dečaka.