Jelena otkrila kako je upoznala svog supruga: "Videla sam ga na biciklu i uradila nešto NEDOPUSTIVO!"

Kako je sama jednom prilikom rekla, najveća podrška i pomoć kako u životu, tako i u kuhinji je njen deka, sa kojim će ove godine obeležiti 50 godina braka.

Otkrila je neke detalje iz svog života, a mi vam prenosimo šta je rekla o tome kako opstati u braku toliki niz godina.

– Naš prvi susret je bio kad sam bila druga godina srednje škole. Sećam se ko danas, bila sam sa jednom drugaricom u gradu i vidim zgodnog momka na bicikli, zazviždala sam, on se mahinalno okrenuo i skoro udario u jedna kola. Pogledao me i nasmejao se. Preko nekih devojaka stupili smo u vezu i zabavljali se 2 godine. Ja sam bila u internatu i moj orman je uvek bio obijan, jer je uvek bio pun čokolada i to onih velikih. On je bio zaposlen, a ja školarac.

– Posle škole i dobijanja diplome, napravili smo jednu malu skromnu svadbu. Mene je toliko nešto bilo sramota da sam molila Boga da pada kiša da me niko ne vidi. I zaista je kiša padala kao iz kabla. Bože kako smo bili mladi i lepi. Bio je to 18. oktobar 1970 god.

A evo kako je posavetovala mlade parove kako da održe ovako dug brak.

Da bi opstali ovako dugo u braku kao baka i deka potrebna je ljubav, razumevanje, poštovanje i tolerancija…

Poručujem svim mladim parovima koji reše da se uzmu i stupe u brak da moraju to da shvate ozbiljno, ne može posle prve svađe reći: “Ja idem kod svoje majke!”

Ne, naročito kad dođu dečica… Sve je to deo života pa i prepirke koje se moraju završiti oproštajem i što je veoma važno ne treba biti zlopamtilo.

Treba da oprostite jedno drugome. Najbolje je ako je izvodljivo da mladi bračni parovi žive samostalno i da se niko ne meša u njihov život. Ako sad pogreše sutra neće – učiće na svojim greškama.Dejka i ja, kada se po nekad zakačimo to su sekunde u pitanju i posle minut mi pijemo kafu i razgovaramo kao da ništa nije bilo. Nikad, dok sam bila mlađa, nisam ni pomislila a kamoli rekla: “ja idem kod majke”.

Shvatila sam taj brak od početka ozbiljno i tako će biti do kraja..Svi mi planemo za sekundu, tako i mi ali se odmah povučemo i život ide dalje…

Borimo se sa životom i molimo Boga da nam da zdravlje, pokušavamo da od života uzmemo samo ono što je najleše, a sve ono što nas čini nesrećnim ostavljamo iza sebe.. Glavu gore život ide dalje…..