Ivan i Ana su bili u vozu kada je odjeknula eksplozija, otac kroz suze otkriva detalje HORORA: Stigao sam tamo za 20 minuta, tražio sam ih svuda!

"Tog 12. aprila, na drugi dan Vaskrsa, odvezao sam ćerku Anu i zeta Ivana Markovića do železničke stanice. Voz je bio prepun putnika. Ušli su u drugi vagon. Video sam da u kupeima nije bilo vojnika, pa mi je i danas neverovatno da su meta bili civili. Opravdanja za tako nešto nema, osim zla koje su namerno hteli da naprave".

Ovako dvadeset godina posle jednog od najvećih NATO zločina tokom agresije na našu zemlju, priča Žarko Bjeletić, profesor hemije i nekadašnji direktor leskovačke Medicinske škole, koji će danas posetiti mesta sećanja na svoje najmilije. Zapaliće sveće i položiti cveće koje je njegova Ana veoma volela, kraj spomen-ploče na mestu stradanja i na mesnom groblju u Vladičinom Hanu gde su dvoje dvadesetpetogodišnjaka sahranjeni.

Međunarodni putnički voz 393, na relaciji Beograd - Skoplje, na današnji dan pre dve decenije pogođen je sa dva NATO projektila, a još dve rakete pale su na obližnji drumski most na Koridoru 10. Kada je prvi projektil pogodio voz, dok je prelazio Bistrički most na Južnoj Moravi, lokomotiva i prvi vagon odbačeni su daleko od mesta stradanja. Prvi projektil pogodio je početak drugog vagona, a drugi je spržio treći i zalepio za šine četvrti vagon. Čuli su se jauci preživelih putnika. Svuda okolo bilo je krvi i delova ljudskih tela. Skidali su ih i sa grana drveća. Osećao se miris spržene kože, a dolinom na ulazu u Grdeličku klisuru odjekivao je lelek preživelih.

O ovim jezivim prizorima godinama unazad pričaju svedoci koji su među prvima stigli na lice mesta. Rođake pojedinih putnika niko nije mogao da spreči da uđu u još užareni vagon. Nisu mogli da se pomire sa tim da se dogodilo ono najgore. Posle 20 godina, o ovim trenucima govore kao o "praznom nadanju". Identifikovano je 15 poginulih, a više od 50 je povređeno. Mnoga tela nisu nikada pronađena.

Žarko kaže da su ćerka i zet tog jutra krenuli vozom u Vladičin Han, jer je Ivanu brat javio da mu je stigao vojni poziv i da ga zove otadžbina. Na put je pošao bez ikakve dileme, a i Ana sa njim, jer je želela da odloži trenutak njihovog rastanka. Bili su zajedno od brucoških dana, a u braku tek pet meseci. Oboje su završavali postdiplomske studije kao najbolji studenti Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu i radili kao istraživači u leskovačkoj fabrici lekova "Zdravlje".

U vreme redovnog odsluženja vojnog roka, Ivan je bio na ratištu oko Plitvica, pa se preko Tuzle vratio u Srbiju. Sa tenka na bosanskom ratištu Momo Kapor pozajmio je natpis "Smrt ne boli" i tako nazvao svoju knjigu koju je Ana čitala neposredno pred tragediju. U biblioteku su je, umesto nje, vratili roditelji.

NATO je prvo negirao napad na voz, ali ga je kasnije, ipak, potvrdio i nazvao "kolateralnom štetom". Ako nešto od gubitka najmilijih više boli, onda je to ovo bezdušno opravdanje za stradanje nedužnih. Leskovac i Vladičin Han sa pijetetom ih se sećaju i danas. Na adresu Bjeletića stiglo je i više od 500 telegrama izjava saučešća iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

- Ni danas ne mogu da ih čitam. Kroz kuću nam je prošlo mnogo ljudi. Bio sam tamo dvadesetak minuta posle bombardovanja. To je neopisiv prizor, koji nikada neću da zaboravim. Tražili smo Anu i Ivana u Vladičinom Hanu i u bolnici među povređenima. Nije ih bilo. Prepoznao sam ih među onima koji su stradali - priča neutešni Žarko.

U znak sećanja na ovaj zločin nad civilima, koji su pod bombama NATO agresora pokušavali da žive normalno, na mestu tragedije podignuto je spomen-obeležje na kom je ispisano: "Da se ne zaboravi!". Tu se svake godine, 12. aprila, okupljaju članovi porodica poginulih, povređeni, predstavnici brojnih institucija i organizacija, leskovačke lokalne samouprave i srpske železnice. Putnički voz 393, tačno u 11 časova i 39 minuta, i danas će zastati na odavno obnovljenom Bistričkom mostu i oglasiti se sirenom. Taj zvuk se već 20 godina širi dolinom Južne Morave i ne dozvoljava da se stravičan zločin ikada zaboravi.

- Dobro je što se širom Srbije u poslednje vreme organizuje obeležavanje svih NATO zločina. Da te žrtve ne padnu u zaborav, i da se novim generacijama ukazuje na to šta su zločinci uradili - zaključuje Žarko Bjeletić.

Fond Ane i Ivana

Na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu postavljena je spomen-ploča, a formiran je i fond koji nosi imena dvoje tragično nastradalih supružnika. Svake godine dodeljuje se nagrada najboljim studentima i učenicima gimnazija. Nekoliko nagrađenih sada su profesori i predaju novim sudentima. Oni vode i brigu o fondu koji i dalje podržava najtalentovanije mlade ljude kakvi su bili Ana Bjeletić i Ivan Marković.

Lažirali snimak

Eksplozija NATO projektila je bila toliko jaka da je na okolnim kućama izvaljivala vrata i prozore iz ležišta. Meštani su bili zasuti srčom. Znali su da su gađani mostovi, ali nikome nije jasno zašto i voz. Trčali su ka mestu odakle je kuljao gust dim. Vagoni su goreli, a neki putnici su se izvlačili kroz prozore i bežali ka polju. NATO je saopštio da je pilot shvatio da voz dolazi na most u trenutku kada nije mogao da zaustavi rakete, ali je kasnije ustanovljeno da je snimak koji je Alijansa emitovala bio ubrzan 4,7 puta i da je tako lažirana brzina voza.