Ispovest Vere kojoj su Albanci uništili život: Muža su ubili na pragu, sina kad je krenuo za njim. Stariji jedno ne može da prežali

Kažu da vreme leči sve. Naprotiv, meni je sve teže. Pogotovo oko 17. marta kada mi naviru sećanja. U razmaku od nekoliko sati ostala sam bez sina i supruga. Ubijeni su bukvalno na pragu kuće u kojoj smo pronašli utočište izbegavši iz Uroševca.

Ovo su reči Vere Stolić (62). Za nju je tog marta 2004. godine život prestao da postoji. Živi zbog sećanja na mučki ubijene sina Borka, koji je tada imao svega 21 godinu i supruga Dobrivoja (49). Patnju sa njom deli sin Predrag (38) kome još teže pada to što u trenutku nesreće nije bio sa najbližima, barem da pokuša da pomogne bratu, koji je prvih sati po ranjavanju davao znake života.

- Suprug i sin su mi ubijeni svirepo, mučki. Muža su mi usmrtili hicem u glavu, a sina su rafalima pogodili u stomak i glavnu arteriju, zbog čega je iskrvario na putu do baze Bondstil - priseća se Vera tragičnog događaja u selu Drajkoce kod Štrpca.

I dok pojašnjava kako su bukvalno namamljeni u smrt, Vera kaže da je začuvši nekakvo dozivanje prvi iz kuće izašao suprug Dobrivoje, a potom začuvši pucnjavu i sin Borko.

- Suprug je izašao da vidi šta se dešava i da uzme drva iz pomoćnog objekta iza kuće, ali ga je već ispred praga pogodio metak u glavu. Muž je preminuo na licu mesta. Začuvši pucnjavu, sin Borko je odmah istrčao da vidi šta mu je sa ocem, ali su napadači skriveni iza šupe nadomak kuće otvorili rafalnu paljbu i na njega. Mog sina je jedan metak pogodio u glavu, a drugi u glavnu arteriju - priseća se Vera, dok jecaji prekidaju njenu priču.

Jecaji su sve jači dok se podseća puta do bolnice u Štrpcu, tokom kojeg je sin Borko davao znake života. Možda bi, kaže, i preživeo da su američki pripadnici Kfora dozvolili ukrajinskim vojnicima ove misije da ga helikopterom prebace do vojne baze "Bondstil" u kojoj se nalazila najbliža savremeno opremljena bolnica. Umesto toga, posle dužeg čekanja, krenuli su sanitetskim vozilom, tako da je nesrećni mladić u putu preminuo od posledica krvarenja.

- Iako je pravosuđe Euleksa sprovelo nekakvo suđenje, glavnoosumnjičeni Gezim Ferat koji je, kako se navodilo u optužnici, napad izvršio jer je bio motivisan etničkom mržnjom, oslobođen je usled nedostatka dokaza, u septembru 2009. godine. Međutim, istražitelji su prethodno samo jednom uzeli izjavu od moje mame - priča sin Predrag Stolić.

Njegov stric Milorad napominje da i dalje ne zna ko mu je ubio brata i bratanca ali da su, prema nezvaničnim saznanjima, to učinili pripadnici policije na Kosovu, jer je tadašnja posebna istraga Kfora pokazala da se otisci nađeni na travi, gde su se skrivali napadači, poklapaju sa obućom koju nose pripadnici policije na Kosovu, kao i da meci pripadaju oružju koje koriste. Ipak, tokom sudskog procesa rečeno je kako su navodno pripadnici lažne policije branili Stoliće od napadača. Postavlja se pitanje kako su policajci znali da će i kada Stolići biti napadnuti?

Još odzvanjaju majčicni krici

Predrag Stolić je u vreme nesreće bio kod strica u Mladenovcu, gde je tražio posao.

- Moja porodica izbegla je iz Uroševca 1999. godine, kada su Albanci, kao i u martovskom pogromu, proterali i napadali sve srpsko. Kuća nam je kasnije porušena do temelja, a imovina uzurpirana - priča revoltirano Predrag, i ističe da nikada neće zaboraviti majčine krike na telefonu tog 17. marta 2004.