"Imam muža i tri sina, nikad mi NIŠTA NISU KUPILI za 8. mart! Jednog dana mi je pao mrak na oči... Da li je to zaista on?!"

E, ja sad živim sa četiri muškarca, muž i tri sina, i već 20 godina ne znam da postoji ijedan dan posvećen ženama. To je za njih, kažu, poniženje za žene, a mlađi još zna da kaže, a što muški nemaju svoj dan.

 

I tako mi je 8. mart kao i svaki drugi dan - ustajem ujutro, nema čestitke na stolu, nema kafe skuvane, o doručku spremljenom bože ti sačuvaj... Krećem na posao - autobusom, ne pada napamet ni mužu, a ni sinu da me povezu. Ni poslodavac nas žene taj dana ne pušta 10 minuta ranije, čak se nađe neki dodatni posao za prekovremeni rad...

Umorna, iscrpljena od priča šta su sve moje koleginice već dobile na poklon, gde ih muževi vode - frizeri, nove bluze, šminka, pi*ke materine šta sve ne, ko da je Nova godina. Ispranog mozga, možda i malo ljubomorna, dođem kući, već u hodniku zgrade čujem galama iz našeg stana, uobičajeno, sasvim običan dan... Ništa ne sluti na dramu i ništa me nije moglo pripremiti na scenu u dnevnom boravku.

 

Veliki buket cveća, nekakva ikebana, šta li je, i umotana kutija u jarkocrveni papir sa mašnom... Blago je reći da sam ostala ukopana i bez reči. Gledam, mislim šta li je ovo, od koga li je, za koga li je... Greška sigurno, prvo objašnjenje! A šta ako je za mene? Od koga može biti, pa jedino tata, ali on mi je već čestitao, a i penzija mu je mala, sve daje ionako na moju decu.

A onda me obli znoj, dok me moji muški gledaju kao da očekuju da im objasnim šta je ovo na stolu. Od sledeće misli sam se paralizovala: Kako sad ubediti muža da nemam ljubavnika?! Pa nemam vremena ni za sebe, a ne sad za još jedno muško u životu! Ko će ga sad ubediti i presede mi 8. mart odmah... Sad ga i ja mrzim...

Ono što je usledelo nisam mogla ni da zamislim u najlepšim snovima. Od muža je! Ali kako, šta se desilo! On onako postiđen, priđe, čestita mi taj praznik i samo onako nevešto kaže: Ovo je za tebe od nas!

Ja bih se primila i pomislila kako su me se eto setili posle toliko godina, a ono njegov poslodavac, kad je čuo da mi nikad ništa, ni ružu nije poklonio, uhvatio ga za ruku, odvuko u radnju, naterao ga da kupi cveće i parfem, a onda i da naruči večeru. Bože šta me snađe taj dan.

 

A ovo sve je bilo prošle godine. Danas ne smem otići kući, ne znam da li su nešto pripremili, ili su opet po starom jer muž više ne radi kod istog gazde.