Ginulo se, borci su plakali, i ja sam krišom... Rodila se velika ljubav sa Slađanom, ali je posle svadbe usledila tragedija!

Albert Andijev je teško ranjen u borbama na Kosmetu tokom NATO agresije 1999. godine

- Nije me brinulo da li ću poginuti... Bitno mi je bilo da budem na pravoj strani, a 1999. borio sam se na strani istine, na strani naroda koji je branio svoje. Kosovo i Metohija, to je zemlja koja pripada Srbiji! Danas bih uradio isto, rame uz rame sa hrabrim srpskim vojnicima.

Ovim rečima počinje ispovest Albert Andijev, Rus koji je kao dobrovoljac branio tadašnju SR Jugoslaviju tokom NATO agresije od albanskih terorista.

Raspoređen je kao snajperista u 549. motorizovanoj brigadi. Njegovo herojstvo ogleda se, pored ostalog, u tome što je, kada ga je teroristički snajper pogodio u desno oko, nastavio da puca. U ratu je izgubio oko, ranjen je u ruku i ratni je vojni invalid 100 odsto.

 

Prijateljstvo za ceo život

Albert Andijev danas se druži sa saborcima koji su hrabro branili Kosovo i Metohiju, a kaže da se često okupljaju.

- Na tim zajedničkim druženjima uvek se prisećamo ratnih vremena, kada smo branili našu zemlju. Naravno, mnogo je tu emocija. Smejemo se i plačemo, pričamo... Bila mi je čast da se borim uz vas protiv daleko jačeg neprijatelja, jer generalno, vojnički, mi smo agresore osramotili - kaže Andijev.

- Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko... Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao i tada sam dobio i drugi metak u ruku. Bio sam svestan da ako ostanem da sedim, više neću moći da se podignem. Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu, iz jednog auta u drugi, pa do bolnice - priča Andijev.

Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd na VMA, na lečenje.

I ratnici plaču

- I lekari su bili deo odbrane ove zemlje, vraćali su nas borce u život. Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se... Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali, jer niko nije od gvožđa. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač. Takvog čoveka si morao da zagrliš, bili smo jedni drugima podrška. Na ratištu se ne pobeđuje samo raketama, minama, granatama i mecima, dobra reč mnogo vredi - priseća se hrabri Rus .

Andijev zaključuje da je heroj onaj koji je svojoj zemlji dao sve, pa i život.

- Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir. Ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo, nikome ne želim da doživi poraz bez poraza - kaže Andijev, koji je nakon rata ostao da živi u Srbiji.

Oženio se, ima sina Lazara, a nedavno je pokrenuta peticija da se Albertu dodeli srpsko državljanstvo. Zaslužio ga je junaštvom.

Kum na venčanju general Delić

Iako je bilo teško, u ratu su se dešavale i lepe stvari, rađale se i velike ljubavi. Dokaz za to su i Jurij iz Andijevljeve grupe i Slađana, koja je u 549. brigadi zbrinjavala ranjenike.

- Kum na tom venčanju bio je naš general Božidar Delić, to je bila jedna vojnička, ratna svadba u Prizrenu. Nisam prisustvovao, jer sam tada bio u bolnici, ranjen. Sećam se, Jurij i Slađana su se na početku često svađali. Bilo je zanimljivo pratiti varničenje između njih dvoje koje se pretvorilo u ljubav, a krunisano je svadbom. Nedugo posle svadbe Slađana je poginula. Bila je junak, imala je srce veće od većine muškaraca - priča Albert.