Dvojica tinejdžera su me presrela kod Ušća, a onda je počelo iživljavanje kakvo nisam mogla ni da zamislim! Jedna stvar me je posebno šokirala!

Nedavno sam i sama bila žrtva takvog vida uznemiravanja. Naime, pre nekoliko dana, dok sam se vraćala sa posla, dvojica mladića su me presrela i počela da dobacuju razne gadosti. “Daj mi svoje telo, j*bao bih te” itd. Imali su oko 14-15 godina, a sve se odigralo kod Ušća oko osam sati uveče. Potom su me pratili do autobuskog stajališta, gde se uznemiravanje nastavilo. Izvadila sam mobilni telefon i krenula da ih snimam kako bih imala dokaze za ono što se desilo, a oni su u tom momentu stavili kapuljače na glave, verovatno da niko ne bi mogao da ih prepozna. Dakle, svesni su da je ono što su učinili loše, čim ne žele da budu identifikovani.

Kada sam ih pitala da ponove sve ono što su mi rekli, odbili su. Zatim mi je jedan od njih rekao:

- Pratićemo te kući sad, saznaćemo gde živiš, a onda ćemo te ubiti. Ja kod kuće imam utoku.

Ipak, u glavi mi se vrtelo samo jedno: Ako se ne boje da na ovaj način uznemiravaju mene, odraslu osobu, šta tek rade svojim vršnjakinjama? I ako sada, sa 14-15 godina seksualno uznemiravaju žene, šta će da rade za pet ili 10 godina?

Potpuno sam sigurna da će izrasti u silovatelje i u muškarce koji fizički zlostavljaju žene. Jer, tanka je linija između pretnji i seksualnog uznemiravanja i fizičkog nasilja.

U jednom trenutku sam uhvatila sebe kako sam pomislila “Ipak su još deca, možda nisu oni krivi”, ali to bi značilo da sam kriva ja. Ne, oni nisu deca, oni su nasilnici. Nasilje ne zna za godine, socijalni status, profesiju, nacionalnost.

Veoma je važno da žene shvate da nisu one krive za nasilje. Nije važno da li se krećete same, kako ste obučene, da li ste pod dejstvom alkohola. Za nasilje je kriv uvek samo nasilnik i to je uvek samo njegova sramota.

Jutro posle pretrpljene traume, dok sam išla na posao, ispred mene je iskočio muškarac u kasnim 30-im godinama i rekao: “Vau, zaljubio sam se”. Mnogi će reći da ovo ipak nije nasilje. I prevariće se.

Da li sam se osetila ugroženo? Jesam. Zbog toga što mi svojim položajem tela nije dao da prođem i zbog komentara o mom izgledu koji nisam tražila.

Svesna sam da mi se ovo ne događa ni prvi, ni poslednji put. Takve stvari se dešavaju svakodnevno milionima žena širom sveta. Svaki put kada izađemo iz kuće, mi se spremamo na to da se branimo od nasilja. Ključevi među prstima, slušalice u ušima, boj 192 već ukucan na telefonu – sve su to stvari koje će samo žene moći da razumeju.

O panici koja nas hvata kada smo noću ili rano ujutru same i vidimo mušku osobu koja nam ide u susret ili kada se nađemo u liftu same sa muškarcem neću ni da počinjem… Dakle, žene su svakodnevno u strahu od nasilja, od malena su nas učili da se “čuvamo”.

Zato želim da poručim svim roditeljima: Pre nego što ćerku posavetujete da ne ide kasno uveče sama, da ne nosi odeću koja “puno otkriva”, da pazi da joj neko ne sipa nešto u piće, posavetujte sina da ne napada žene.

Ništa manje važnu poruku imam za sve žene: Niste dužne da trpite nasilje. Nasilje nije samo fizičko. Niste dužne da trpite da vas kolega na poslu dodiruje protiv vaše volje. Niste dužne da trpite da vam doktor ili instruktor vožnje komentariše izgled. Niste dužne da trpite ničije “lepa si”, “zgodna si”, “super izgledaš” i tome slično.

To nije kompliment, to je seksualno uznemiravanje, a seksualno uznemiravanje je vrsta nasilja. Nemojte da se stidite, pričajte o nasilju, dajte nasilnicima do znanja da će odgovarati za svoje postupke. Na kraju krajeva, prijavite nasilje policiji. Zapamtite, niste same i niste nezaštićene.