Dva puta je bio GENSEK UN i lični Titov prijatelj, a onda je isplivala njegova mračna prošlost! Gde se on pojavio Srba i Jevreja više nije bilo!

 

Najkrvavija epopeja koja se odigrala na današnji dan 3, jula 1942. na Kozari gde su nacisti u saradnji sa ustašama bukvalno masakrirali srpsko stanovništvo, a preživelu maloletnu decu oterali u koncentracione logore obeležava svoju tužnu 77 godišnjicu.

Mlađe generacije ne znaju da se ova operacija vezivala za jednog čoveka, koji je kasnije postao Generalni sekretar UN i predsednik tad neutralne Austrije, a stigao je kasnije da kumuje i raspadu Jugoslavije. Upravo otkrivanje ove tajne od strane tada mladog novinara Danka Vasovića prerasla je u svetsku aferu, koju su obležila lažna podmetanja, negiranja, falsifikovani dokumenti, kako bi se po svaku cenu zaštitio jedan čovek Kurt Valdhajm lično.

 

Naime, Valdhajm je kao mladi perspektivni pravnik ubrzo posle čuvenog "Anšlusa" regrutovan u redove nemačkog Vermahta, gde je ubrzo postao jedan od oficira obaveštajnog Ic odeljenja. Sa nemačkim jedinicama kada je napadnuta tadašnja Kraljevina Jugoslavija stigao je i mladi Valdhajm, koji je nastavio put ka Grčkoj gde je nastavio službovanje. Upravo Grčka je bila prekretnica i grad Solun sa okolinom, gde je živela velika i brojna jevrejska zajednica. Upravo u Solunu su Nacisti počinili najgnusniji zločin, kada su pokupili komplento jevrejsko stanovništvo natrpali ih u vagone i poslali u koncentracione logore u Austriji, Nemačkoj i Poljskpj. Od nekoliko hiljada Jevreja svega nekoliko stotina se vratilo živo.

Posle čišćenje prostora od Soluna do Atine, mladi oficir Valdhajm se kao obaveštajni oficir vraća na prostor nekadašnje Jugoslavije i uzima pre svega savetodavnu i obaveštajnu ulogu u saslušavanju zarobljenih civila i partizana na Kozari. 

 

Upravo Kozara je tada bila najvažnija u partizanskom pokretu odakle je krenuo plamen slobode. Naime u proleće 1942. partizani u centralnoj i zapadnoj Bosni su oslobodili Bosanski Petrovac, Drvar, Glamoč i Prijedor. 20. maja je osnovana I krajiška brigada, slobodna teritorija se prostirala od reke Save pa sve do planina Kozare i Grmeča. Kako je Banjaluka bila najugorženija u kojoj su se nalazile ustaške i malobrojne nemačke jedinice. Da bi sprečili pad grada i širenje oslobođene teritorije u srcu NDH odlučeno je da krvlju bude ugušen otpor na Kozari. U okviru otpočinjanja ove operacije okupljeno je oko 11.000 nemačkih vojnika, 20.000 ustaša i domobrana, 2.000 četnika, a nagažovana je i rečna flotila NDH i Mađarskih okupatora samo s jednim ciljem eliminisati partizane i po mogućnosti uhvatiti hiljade civila koji su pobegli na planinu u zbeg. Među ovom silnom vojskom bio je i poručnik Valdhajm. Nasuprot silnoj okupatorskoj vojsci nalazilo se 3.000 slabo naoražnih partizana i civili koji su im se pridružili u otporu okupatoru.

Nakon intezivne bitke, u noć 3. jula neke partizanske jedinice su probile obruč, ali je glavna grupa sledeće noći opet ostala opkoljena i uglavnom je uništena. Samo nekoliko stotina boraca sa delom stanovništva probilo je obruč i uspelo da se izvuče prema planini Grmeč.

 

Veliki broj onih koji se nisu uspeli provući kroz obruč pali su u ruke ustašama i Nemcima, i tada su počinjeni veliki zločini nad njima. Na mestu proboja obruča, u jugozapadnom delu Kozare danas se nalazi spomenik nazvan “Patrija”.

Žrtve su ustaše ubijale klanjem na licu mesta neposredno nakon zarobljavanja ili maljevima na obali Save kod Bosanske Dubice, a neki su po zahtevu nemačkih vlasti, prvenstveno Gleza fon Horstenau, odvedeni na rad u Nemačku.

Tako su se spasili mnogi za koje se već spremao krvavi ustaški nož za vratom. Preostali su odvedeni u hrvatske koncentracione logore, mahom u Jasenovac i Staru gradišku.

Posle zarobljavanja narod je odveden delimično u Jasenovac, a delimično u obližnje privremene logore kod Bosanske Dubice, Kostajnice i druge odakle je zatim prebacivan u Jasenovac u grupama po nekoliko hiljada ljudi. Žrtve su ubijane odmah. Prema svedočenjima Jevreja sabranim u knjizi “Sećanja Jevreja na logor Jasenovac” ustaše su se brzo rešile ogromnog ljudstva sa Kozare.

Prema tim svedočenjima, ustaški koljači su se tih dana najvećih pokolja Kozarčana “po cijeli dan vucarali po logoru i smijali se pred zatočenicima, pevali i hvalili se kako su danas imali mnogo posla”.

 

Po ustaškim i nemačkim dokumentima u kozaračkoj ofanzivi zarobljeno je 68.000 ljudi. Spomen park Kozara na Mrakovici prikupio je nepotpuni spisak od 33.398 pobijenih kozaračkih civila dok sudbina mnogih nestalih ni do danas nije poznata.

Oko 900 preživelih partizana je osnovalo Petu krajišku brigadu. U isto vreme, glavnina partizana sa Titom se kretala iz istočne u zapdnu Bosnu. Nakon što su se snage Osovine povukle, delovi izgubljene teritorije su povraćane u septembru 1942.

Krvava epopeja na Kozari pretvorila je ovu planinu u legendu. Ona je postala simbol partizanskog otpora i stradanja. O Kozari je nakon rata napisano na desetine knjiga, na Kozari, na njenom najvišem vrhu Mrakovica podignut je monumentalni spomenik.

Za temeljnu "obradu" civile je preuzeo i Valdhajm, koji je prema pisanju Danka Vasovića u knjizi " Afera Valdhajm" dobio odlikovanje lično od Ante Pavelića. Svoj krvavi pir Valdhajm je nastavio na Sutjesci, a veštom igrom kraj rata je dočekao kao ratni zarobljenik u rukama Amerikanca.

 

 

Priča o Valdhajmu ponovo je isplivala sredinom 1980 tih kad je on odlučio da se kandiduje za predsednika Austrije. Upravo tad, kada je mladi novinar Vasović u vojnom arhivu otkrio Valdhajmov lični dosije, kao i poternicu FNRJ za njim zbog ratnih zločina nad civilima i partizanima od Kozare, preko Neretve do Sutjeske izbila je afera.

Naravno poslovično mudri Valdhajm je negirao, ali kad se u celu priču umešao i pokojni Simon Vizental koji je digao svetsku javnost na noge. Upravo ovo je omogućilo da se otvori pandorina kutija iz koje su proključale sve laži i spletke u cilju prikrivanja mračne prošlosti Kurta Valdhajma.

 

- Ime bivšeg generalnog sekretara OUN i kandidata za predsednika susedne Austrije zavedeno je pod rubrikom "zločinac" u Odluci o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača, pod brojem F-25572, koja je doneta 18. decembra 1947. u Beogradu. Ispod ove odluke potpisan je dr Ivan Grgić. Odluka je prosleđena Međunarodnoj komisiji za ratne zločine u Londonu, zavedena u arhivi Ujedinjenih nacija. Iz dokumenata koje je sadržao dosije bilo je nedvosmisleno da poručnik Valdhajm nije bio bezazleni prevodilac, već obaveštajni oficir nadležan za taoce, pod zapovedništvom generala Lera. Mediji su otkrili da je Valdhajm učestvovao u borbama na Kozari 1942, kada je nekoliko hiljada srpskih civila, žena i dece, oterano u Jasenovac, da je bio odgovoran za deportaciju Jevreja iz logora NDH u Solun..., i da je sve vreme lagao o prirodi svoje vojne službe i članstva u Nacističkoj partiji.

Na kraju Valdhajm je uspeo da osvoji većinu glasova na izborima i osvoji predsednički mandat koji je okončao 1992. godine. Valdhajm je opet posredno bio svedok po drugi put razbijanja Jugoslavije. Upravo tokom njegovog mandata Austrija je priznala kao nezavisne države Hrvatsku i Sloveniju.

Afera Valdhajm bez obzira na sva previranja u poslednjoj deceniji 20 i prvoj polovini 21. veka i dalje nije završena i paučina laži, podmetanja i dalje se nalazi oko "Kurta Valdhajma - jedjedan čovek, jedna karijera"!