Dejan Bosinić iz Čačka dolazi ljudima u kuće kada su prestravljeni - jedna priča ledi krv u žilama!

- Primam pozive i u dva sata po noći, i ja ustanem i krenem. Nikad mi nije teško, jer sam svestan da većina ljudi ima patološki strah i pri samoj pomisli na njih, a ne kad ih vide u svojoj kući. Svima prvo savetujem da se udalje od zmije i ni po koju cenu je ne diraju. One nikada ne napadaju prve već samo ako su ugrožene. Ne nosim alat, već na meni poznat način, kažem šta im kažem, one se pojave, ja ih pokupim golim rukama i vratim u njihovo prirodno stanište. Tada su svi bezbedni - otkriva Dejan.

Ovu nesvakidašnju veštinu u Srbiji poseduje mali broj ljudi, prenosi se sa kolena na koleno, a takav slučaj bio je i sa ovim Čačaninom. Kad je imao dvadeset godina, tatina majka mu je otkrila ovu tajnu, a Dejan kao mladić nije ni bio oduševljen saznanjem da ima moć komuniciranja sa zmijama. Ipak, jedan događaj na moru bio je svojevrsni test.

- Sa prijateljima te godine sam otišao na more i u našoj blizini pojavilo se nekoliko zmija, bili smo svi u velikoj opasnosti. Ja sam iskoristio ono čemu me je baba naučila i tada sam shvatio da kako sam spasio naše živote, mogu i druge i grizla bi me savest da se toga nisam prihvatio. Za 28 godina rada, pozvali su me na hiljade puta, tu sam za sve da im pomognem. Bilo je tu mnogo predrasuda i čudnih pogleda, ali izborio sam se svim tim - priča Dejan.

Pripisivali su za ovih dvadeset godina Dejanu čudne nadimke – šaptač, zmijar i mnoge druge, ali ipak Dejan ne mari za to, već pušta da njegova dela govore o njemu.

Srđan Obradović iz Čačka koji je nakon povratka iz voćnjaka imao neočekivani susret sa šarkom dugom preko dva metra, večno je zahvalan upravo Dejanu Biseniću.

- Ono što smo zatekli na kućnom pragu sledilo nam je kriv u žilama, ogromna zmija koja je prelazila kućni prag i kretala se ka dnevnom boravku. Uspeli smo nekako da je oteramo u sobu gde smo je i zaključali. Kako je ona boravila duži period tu, pozvali smo Dejana koji je došao i zamolio nas da napustimo kuću kako bi bili bezbedni. Nakon pet minuta izašao je sa zmijom obavijenom oko ruke i odneo u šumu gde je njeno prirodno staniše. U tom kratkom kontaktu sa njim rekao mi je da na ovom mestu ima mnogo više zmija nego što mi mislimo, koje su puno otrovnije. Nakon nekoliko dana došao je ponovo i u borbi sa ovim gmizavcima koja je trajala preko dva ipo sata izvadio je preko trideset zmija iz našeg domaćinstva, čak je u jednom delu naše kuće razbijao i trotoar i izvlačio gmizavce - kazao je Srđan.

Njegovu sudbinu podelili su mnogi, naročito ovog leta, kada su poplave napolje izvukle veliki broj zmija. Skoro svako veče Dejan ima neku intervenciju, ali ipak apluje na sve, da pokušaju da suzbiju svoj strah i da se samo udalje sa mesta na kom su je videli, dok on ne dođe. Iako bi na njegovom mestu neko iskoristio ovu veštinu, jer čovek u nevolji ne pita koliko nešto košta, Bisenić skromno kaže da svoje usluge ne naplaćuje, jer to mu ništa ne znači.

- Moj cilj je samo da pomognem ljudima. Ja sam taj kog je sudbina predodredila za ovo i novac mi ne treba. Zahvalnost u očima koju vidim sasvim mi je dovoljna da nastavim da pomažem i dalje - kaže Čačanin.

Otkrio je i narodno verovanje koje ledi krv u žilama. Naime, prema njegovim rečima svaka kuća ima svoju zmiju čuvarkuću, koja s vremena na vreme izađe napolje. Ukoliko neko tu zmiju ubije, to je katastrofa za tu porodicu i skoro siguran smrtni slučaj, zato Dejan svima poručuje da ne ubijaju zmije, jer se ne zna iz čijeg doma je ona izašla.