Bojana je ceo život posvetila školovanju, a zbog jednog OGROMNOG PROBLEMA ne može da nađe posao!

Da sudbina bude okrutnija, Bojana je doktorirala na temu prepreka u zapošljavanju osoba s telesnim invaliditetom u Srbiji, a upravo sada ona živi svoju disertaciju.

Svoju biografiju uz motivaciona pisma slala je na mnoge konkurse. Nažalost, pozitivnog odgovora još nema, jer, kako kaže, najviše posla za socijalne radnika ima u direktnom radu sa strankama, što ona ne može da radi, jer joj je otežan govor i ima oštećenu motoriku.

- Uprkos tome, ja ne gubim nadu, verujem da će se pojaviti neko kome ću ja kao radnik biti potrebna. Više od svega želim da se zaposlim i iskreno se nadam da će neko zaista prepoznati moje znanje i veštine - kaže Bojana, koja čak ni stručnu praksu nije mogla da obavi zbog svog invaliditeta.

- Tokom doktorskih studija sam konkurisala za obavljanje stručne prakse, ali nisam bila pozvana. Kada sam nakon završenog konkursa, pokušala da volontiram u istoj ustanovi, odgovoreno mi je da s obzirom na stepen obrazovanja koji pohađam ne bi trebalo da budem volonter, već da sačekam sledeći konkurs za plaćenu stručnu praksu...

Međutim, sledeći konkurs nije bio ni otvoren - kaže Bojana i dodaje da su problemi kojima se bavila u svojoj doktorskoj disertaciji bili dobar uvod za ono što je čeka kad izađe iz školske klupe.

- Posao je oduvek bila mojih želja - iskreno govori Bojana, koju je uprkos poteškoćama koje ima sa govorom i kretanjem, uspela da iz malog mesta iz okoline Trstenika stigne u Beograd i tu započne svoju akademsku karijeru.

Takođe, nisu je sprečile ni sve druge prepreke koje su je pratile kroz školovanje. Kaže da je porodica njena najveća podrška, a da su joj motivaciju za dosadašnje uspehe davali vršnjaci, ali predavači i profesori koji su uvek hvalili njen rad.

Međutim, kako kaže, tek kad se u našoj zemlji smanji stepen predrasuda prema osobama s hendikepom, može nešto i da se promeni prilikom zapošljavanja takvih osoba.