ALO! ISPOVEST Subotičanin više od 20 godina živi sa dijagnozom HIV pozitivan i o tome otvoreno govori: Usamljen sam, nemam s kim ni kafu da popijem
Alo/Privatna arhiva

Kada mi je lekar saopštio da sam zaražen HIV-om, znao sam da će mi se život potpuno promeniti, kaže za Alo! Boris Kovačić iz Subotice, koji sa ovom dijagnozom živi više od 20 godina.

Te 2001. godine prvi put je bilo organizovano dobrovoljno poverljivo testiranje i Boris je otišao zbog ranijih, kako kaže, „mladalačkih izleta“ i seksualnih iskustava bez zaštite. Na testiranje je otišao s osobom s kojom je tada živeo i sa kojom je i nakon dobijene dijagnoze bio u dugogodišnjoj vezi.

- Iako sam bio zdravstveni radnik, o HIV-u sam tada znao koliko i ostali, samo kako se prenosi, ništa više. Tog 1. decembra smo na moju inicijativu otišli, uradili test... U mladosti sam bio promiskuitetan i hteo sam da se testiram. Moj partner je bio negativan, a meni je rečeno da je test sumnjiv. Iako mi je savetnica rekla da je 50 odsto mogućnost da je test pogrešan, znao sam da jesam - seća se Boris i dodaje da je bio kao paralisan, osetio beznađe, da nije znao ništa sem da je to smrtonosna bolest.

- Kupio sam pidžamu i papuče jer sam mislio da sam najduže za tri meseca gotov. Mislio sam da sam ja jedini iz Subotice koji je zaražen tim virusom, bojao sam se... - kaže Boris i priseća se koliko je to bilo vreme zbunjenosti, straha, panike...

- Kada sada razmišljam o tome, shvatam koliko sam, za razliku od mnogih, imao sreću da imam podršku partnera i porodice. Podrška najbližih je veoma važna u momentu kada vam se ceo svet ruši - kaže Boris.

Od samog početka Boris je želeo da bude iskren i nije krio svoju dijagnozu, što mu je, kad sad sagleda situaciju, umnogome otežalo život. Drugi šok je usledio na poslu, u subotičkoj bolnici gde je kao instrumentar u operacionoj sali do juče je bio cenjen, hvaljen, a čim je rekao nadređenima da je HIV pozitivan, misleći da će naići na podršku, dogodilo se suprotno.

- Sledećeg dana su me premestili iz operacione sale, što je bio početak premeštanja s jednog na drugo radno mesto iako sam imao preporuku Svetske zdravstvene organizacije i infektologa da mogu da radim uz povećanu opreznost. Prihvatio sam da radim, ali sam više bio na bolovanju nego na poslu i to ne zato što sam bio bolestan, nego zato što su svi jedva čekali da me nema. Još jedan šok sam doživeo kod infektologa u Beogradu kada mi je rečeno da se radi o uznapredovaloj bolesti, što se na meni nije videlo. U to vreme imao sam više od sto kilograma, nisam imao nikakve simptome niti sam se osećao loše. Ispitivanja su pokazala da je bolest bila u ozbiljnoj fazi, da mi je imuni sistem bio veoma oštećen - priseća se Kovačić.

Alo/Privatna arhiva

 

- Pojedine kolege nisu htele da piju kafu sa mnom, pitali su zašto nemam posebnu šolju. Na druženjima bih jedini dobio plastičnu čašu, a kap koja ju je prelila bilo je kada je koleginica iz arhiva rekla da će dati otkaz ukoliko bude radila sa mnom - priseća se Boris i dodaje da je podneo zahtev za penziju kada je napunio 35 godina, iako je bio potpuno oporavljen.

- Jedino rešenje da sačuvam zdrav razum bilo je da se izdvojim iz svega i tada je počela moja socijalna smrt - kaže Kovačić, koji je tri godine živeo u izolaciji, okružen jedino ljudima za koje je znao da ga neće povrediti, jer su i mnogi prijatelji prestali da mu se javljaju.

Nakon što je pre nekoliko godina prekinuta njegova dugogodišnja veza s partnerom, ostao je sam.

- Uz mene su ostali prijatelji, ali ne svi. Neki mi se više nikad nisu javili kada sam im rekao da sam bolestan. To je njihov izbor, a ja sam prihvatio da je to tako. Nije bolest to čega se najviše plašim, već starosti sa HIV-om i samoće. Iako imam i dijabetes i druge pridružene bolesti, verujem da ću još da poživim... HIV već duže vremena uz pravu terapiju držim pod kontrolom i sveden je na nula mogućnosti zaraze, ali sam usamljen. Nemam s kim ni kafu da popijem, a kamoli da odem na odmor, ostvarim ozbiljniju vezu, jer svako koga upoznam, čak i preko društvenih mreža, čim čuje ko sam, prestane da mi se javlja. Za njih sam samo „Boris koji ima sidu“ - kaže ovaj pedesetpetogodišnji Subotičanin.

- Mnogi koje sam upoznao nikome u svojoj blizini nisu rekli da su HIV pozitivni i ništa im se nije promenilo ni na poslu, ni u privatnom životu. Ja sam izabrao da govorim, da budem iskren, i opet bih tako uradio, ali to ima svoju cenu - kaže Boris. On je 2007. godine prihvatio ponudu Instituta za javno zdravlje Vojvodine da u novoformiranoj komisiji za zarazne bolesti bude predstavnik ljudi koji žive sa HIV-om. Dva meseca je razgovarao sa stručnjacima i odlučio da izađe iz kuće i preuzme ponuđenu ulogu.

- I tada sam strahovao da ću biti odbačen ili osuđen. Moja velika sreća je što sam prihvatio tu ponudu, jer i pored povremenih razočaranja, tada je počeo moj preokret u životu sa HIV-om i moj aktivizam - kaže Kovačić i dodaje da je tada shvatio da ljudi koji žive sa HIV-om treba da preuzmu inicijativu jer o tome niko neće da priča.

- Malo nas je spremno da kaže: „Da, to smo mi i izgledamo kao svi drugi ljudi“, jer onog momenta kada kažemo da smo HIV pozitivni, većina nas odbacuje - kaže Boris i ističe da su upravo zato da bi mogli jedni drugima da budu podrška i osnovali Udruženje „Stav plus“ čiji je on predsednik.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

Komentari (1)

Loading
Alex

05.12.2022 11:56

divni covece... nisi jedini.... ima nas...pozitivnih.... na zalost ne prica se o tome....bravoooo za snagu i slobodu govora!