MARA, BRANKA I NIKOLINA SU TRI ŽENE KOJE SU PREŽIVELE OLUJU "Mrtva tela pored puta, krici žena koje su izgubile sinove, vapaj za koricom hleba zauvek su urezani u dušu"
Najzena

 

Prošlo je tačno 26. godina od "Oluje", akcije masovnog iseljavanja Srba sa hrvatske teritorije

U koloni dugoj nekoliko kilometara, četiri puna dana proterani Srbi putovali su u nehumanim uslovima iz Hrvatske za Srbiju. U toj koloni, neko u kolima, neko na traktoru, bile su Marica Aralica (91), Branka Rančić (33) i Nikolina Šašić (36).

Ovo su njihove priče. 

Niko nije ostao, a koga su pronašli odmah su ga ubili

- Sve je počelo nekom olujom i Tuđmanovim proglasom da "ništa srpsko ne sme živo da ostane, čak ni mačka". Na jednom mestu skupili su ljude iz sela, tamo su ih sve pobili, pojedine i zaklali. Sve su ih sravnali sa crnom zemljom. Ugasili su svu struju, telefone, bio je mrkli mrak te noći. Nismo imali kola, nismo znali ni kuda, ni kako. Bio je taj komšija, imao je kombi, hteo je da nas primi sa još nekoliko ljudi i mnogo stvari - započela je priču Marica Aralica (91), svedok progona Srba iz Hrvatske.

Ličko Petrovo Selo postalo je buktinja u samo nekoliko sati. Obod sela u Lici bio je u vatri kada je porodica Aralica prisilno napustila svoje ognjište.

- Krenuli smo put Korenice. Tamo je bilo sve u mraku, živu osobu nismo videli, čuli smo da sve gori. Jedino svetlo bili su farovi na automobilima. Nastavili smo dalje do mesta Lapac. U Lapcu su nas dočekali meštani i odmah oterali kako bi sačuvali naše živote, "Oluja je, bežite što pre, sve čisti Tuđman" govorili su tada - nastavlja Marica (91).

Noć koja ih je sačekala nešto je što nikada neće zaboraviti i čega se nerado seća. 

- Nismo ništa spakovali, suprug, moja majka i ja smo u rodnoj kući sve ostavili, izašli smo ovako obučeni - svedoči Marica (91) pokazajuću na kućnu haljinu u kojoj smo je zatekli. Noć je bila kritična, morali smo da se krećemo, a svetla nigde nije bilo. Kolone su mi se činile nepreglednim, sve te duše nisu znale šta će biti sa njihovim životima, sa decom. Bilo je dosta žena koje su u tom trenutku bile majke svega nekoliko dana. Kretali smo se put Banjaluke. Tamo su nam dali vode i po neki sendvič, a ljudima koji su išli traktorima i automobilima davali su gorivo - govori baka Marica za "Naj ženu" o najtežem i najtužnijem događaju za srpski narod. 

Na pitanje kakva situacija je bila u selu pre nego što su krenuli, Marica je jedva izustila:

- Sačuvaj bože, to nije čak ni za priču. Niko nije ostao. Onoga koga su pronašli, odmah su ga ubili, a da ne kažem šta su ženama najpre radili, da bi ih posle klali - aludirala je Marica (91) na jeziv čin silovanja kao uvertiru za monstrouzne i krvave zločine. 

Puta do Beograda iz Banja Luke kako Mara navodi se ne seća, ali zna da će komšiji biti zauvek zahvalna što je povezao njenu porodicu i time ih sačuvao od sudbine koja ih je zadesila. Utočište kao izbeglica pronašla je u domu svoga zeta na Konjarniku koji je tada otvorio vrata porodičnog doma.

Svoju starost provodi na istoj adresi na Konjarniku, a užase koje je proživela ne zaboravlja.  

Marica se sa suprugom i porodicom desetak godina nakon "Oluje" vratila u porodičnu kuću u Ličkom Petrovom Selu. Uprkos uništenom i razorenom domu, oni su kući vratili stari "sjaj" i time sebi poklonili osećaj spokoja, makar na kratko. 

Ništa slađe nisam pojela kao tada nepečeni hleb sa slaninom

Branka Rančić iz Petrinje imala je svega sedam godina, ali se vrlo dobro seća svakog detalja i svake boli kada je počelo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske i operacija "Oluja". 

Najzena

 

 

Kako kaže Branka za "Naj ženu", kada se osvrne na taj period svog života, u njoj se bude razne emocije.

Rane joj se svaki put otvaraju na duši, a bol i dalje ne prolazi. 

- Od samog početka rata osetila se napetost u kući, brat i ja smo bili još mali, ali smo videli strah kod naših roditelja, njihova uznemirenost zbog trenutnog stanja je trajala danima i nisu mogli da je sakriju. Jednog dana, malo pre nego što je počeo rat, došli su i mobilisali su mog tatu i on je samo otišao sa vojskom u nama nepoznatom pravcu - priča Branka (33).

U ratu je svaki dan težak, ali kada si dete, kada ti oduzmu i najmanju stvar, toga se sećaš do kraja života. Tako Branka pamti svoj rođendan koji je trebalo da proslavi u krugu porodice i sa svojim drugarima, ali to nije bilo moguće, jer su baš na taj dan morali da napuste svoj dom i odu u nepoznato.

- Dan 3.8.1995. pamtim kao najteži. Umesto da slavimo, mi smo pakovali najbitnije stvari, hranu, odeću da imamo i pitali se samo gde je moj otac jer ništa nismo znali o njemu. Taj dan kada smo krenuli ka Srbiji, sustigao nas je žuti kombi, u njemu je bio moj otac. Svima je tada pao kamen sa srca, jer je tata živ - podsetila se ona trenutka kada je shvatila da su svi koje voli dobro.

Ceo tekst možete pročitati na NAJZENA.RS.

Komentari (1)

Loading
Mato

05.08.2021 10:25

Što ste tražili od kraja 90- tih to ste dobili 95.