"BILA SAM SPREMNA DA UBIJEM SEBE I DECU AKO NAS UHVATE" Stravična ispovest Srpkinje koja je prošla pakao "Oluje"!
Tanjug

Preko mosta spasa na Uni, između Dvora i Bosanskog Novog, od 5. do 8. avgusta 1995. prešle su desetine i desetine hiljada Srba s Banije i Korduna. Oni su imali sreće, ali mnogi su iskrvarili pred očima najmilijih na putu Glina - Donji Žirovac - Dvor, pod avionskim i artiljerijskim napadima hrvatske vojske. Nadin suprug Matija Bajić sve vreme rata radio je kao policajac u mestu Topusko, na Kordunu, a ona je 1991, kad je krenula ratna uzbuna, sa ćerkom i sinom, na suprugovo insistiranje, otišla u Beograd. Suprug joj je nedostajao, kao i deci otac, pa su išli da ga posete kad god su mogli. Tako je bilo i u leto 1995.

- Bili smo svi zajedno, a onda 3. avgusta je cela Lika krenula prema nama. Kažu nam da moramo da bežimo. Sišli smo u centar Topuskog, tu su u neki kamion kupili ljude. Suprug je nas troje ukrcao. On je morao ostati s policijom. Sin je imao 11 godina, a ćerka 15. Najveći strah je bio za decu. Sećala sam se nekih bakinih priča iz prethodnog rata i mislila: "Majko moja, hoću li to sada doživeti da moju devojčicu siluju u koloni?! Da ja gledam kako mi neko dete siluje, to nema šanse, mislila sam. Ako nešto bude, ubiću decu, pa sebe" - priča ona, a oči zasuziše.

Tanjug

 

Kad je došlo do predaje Topuskog, Matija je seo u kola i jurnuo za ženom i decom. Došao je u Bosanski Novi, ali njih tamo nije bilo. Niko nije znao ništa o njima. Opasan minama krenuo je da ih traži, a onda je čuo da se neka žena ubila u koloni.

- Plašio sam se da je to Nada. Dao sam joj svoj službeni pištolj. Da ima. Kasnije sam čuo da se ubila moja drugarica iz škole. Plašila se i tako je to bilo... - priča Matija.

Dok ih je tražio, Nada je s decom, u koloni, prošla pored njihovog automobila, prljavog do maltene neprepoznatljivosti od prašine koju je digla nepregledna kolona. Nije imala olovku, pa je prstima na prašnjavom autu ispisala: "Ne boj se ništa, živi smo! Prešli smo!" I na prednjim i na zadnjim staklima. Napisala je i da iz Bosanskog Novog ide na voz za Beograd.

"Lovi ih žive"

- Taman smo deca i ja ulazili u voz, kad se pojavi on. Seli smo u auto i krenuli zajedno. Pojavili su se Arkanovi ljudi. Rekoše da je naredba da se muškarci vraćaju nazad. Matija viče: "Vozi, ženo, decu i odlazi." Odgovaram: "Ne idem nikud bez tebe. Kud ti, tu i mi." I spusti se kiša iz vedra neba. Sklonismo se. Ispostavilo se da su nas Arkanovi ljudi i spasli. Počeli su nas napadati s bosanske strane muslimani, a sa desne Hrvati. Bili smo u procepu. Krili smo se kod nekog sena, odakle smo čuli povike: "Lovi ih žive. Ne puštaj ih." Ovi momci su nam govorili: "Tišina, ne bojte se ništa." Nekako se izvukosmo i nastavismo put - priseća se ona.

Put je dugo trajao. Bili su gladni. Tri, četiri dana ništa nisu jeli, a onda su došli do Laktaša kod Banjaluke, gde se desilo nešto što Nada neće nikada zaboraviti:

- Vidim otvorenu radnju. Utrčim unutra, kupim hleb i parče salame, ako je bilo i 200 grama, a žena mi kaže: "To je 20 maraka." Videla je da ljudi beže, gladnu decu, da ništa nemamo i nije trepnula. Nju bih i sada prepoznala među hiljadama.

Nikad ukusniji hleb dobili su u kasarni u Banjaluci. Matija je u potkošulju, koju nije menjao danima, žutu od prašine, stavio koliko je mogao za decu i ženu. Jeli su sa slašću. Glad ne bira. Šta osta od nas...

Nada, Matija i deca su posle predugih dana borbe za život stigli u Beograd. Sada žive u Busijama, prigradskom naselju u opštini Zemun, koje nazivaju i najvećim krajiškim selom na svetu. Formirano je 1997, kad je gradska opština Zemun prodala 1.300 placeva izbeglicama iz Hrvatske i BiH. Nije bilo planirano za stanovanje i nije imalo nikakvu infrastrukturu. Izgradili su sve sami. Danas tu živi 5.000 ljudi.

- Čuli smo da se prodaju placevi. Otišli smo u Opštinu. Naroda je bilo kao oblaka. Kupovali su i plaćali. Rekoh: "Ako je sav ovaj narod lud, neka budemo i mi. Ostali sam bez toliko toga, preživećemo i ako ostanemo bez tih tri-četiri hiljade maraka, koliko je koštao plac - priča Nada.

Matija i ona borili su se, radili... Odškolovali decu. Imaju lepu kuću, svu u cveću. U Hrvatskoj su bili, kaže Matija, više puta:

- Moji su se roditelji vratili tamo, majka je u selu živela sama 10 godina. Vrgin most, Vojnić, Glina, sad nema tu više ni tri, četiri starca. Ima sela gde nikog nema. Kao da je kuga poharala te kuće. Propadaju. Drveće je naraslo u sobama, probija krovove. Kao film strave i užasa - kaže on, a Nada dodaje:

- Sve je pusto. Tek ponegde neka bakica, sedi pred vratima. Tu stočić, oko nje mačka, kuče neko... Gledaš i misliš se, bože, šta je ovo?! Šta osta od nas...

Busije su najbolje mesto za odrastanje dece

Dražen Tišma (37) iz Ivoševaca, kod Kistanja, imao je 11 godina kad je bila "Oluja". Njegovi roditelji su ceo život spakovali za sat vremena kad su ih komšije u pozno doba upozorile da moraju da beže. Brat je imao dve godine. Došli su u Novu Pazovu, a nakon toga se preselili u Busije.

- Sećam se kad nas je otac prvi put dovezao u Busije, 1997. Bila je njiva, nigde ničega. Niste mogli da zamislite da može da nikne naselje kakvo je sada. Kad je 1999. bilo bombardovanje, postavili smo temelje, a 2007. smo se preselili. Sada ovde imam porodicu. Ćerka Andrea ima 11 godina, koliko i ja kad je krenula "Oluja", Dunja devet, a jedno dete mi je na putu. Koliko god u prvom trenutku nisam želeo da živim ovde, sada mislim da ne postoji zdravija okolina za odrastanje dece. Imamo crkvu, devojčice treniraju folklor, otvorila se škola.... Nije malo mesto, ali svi se znamo.

U Srbiju sam ušao sa 10 maraka i vozačkom

Stevo Milivojević (70) iz Knina je tokom rata u Hrvatskoj bio obavezni vojnik rezervista, na položaju Vrlika kod Knina. Kad je položaj pao, vratio se kući. Ženu i decu poslao je u Srbiju, a sam je ostao da sa drugim vojnicima i oficirima brani selo. Pojedine komšije su ga u noći 4. avgusta izdale i napustile selo. Krenuo je i on sledećeg dana zajedno sa ostalima. Danas živi u Busijama.

- U koloni ka Srbiji nismo imali šta jesti. Nismo imali goriva, 10 maraka je bio litar benzina. Neki su ostavljali kola i kačili se na vojni kamion. Ipak, ostali smo živi. Ljudi su mi posle govorili: "Hvala bogu, imaš živu glavu", a ja kažem: "U džepu imam 10 maraka i vozačku dozvolu, a šta mi je glava pa trebala?!"

 

Komentari (0)

Loading