ČIJI JE DAN POBEDE, ILI – ČIJA JE POBEDA
Mada ne vredi mnogo, smеo bih da založim ovu sedu glavu da, kad bi se sprovela anketa među današnjom omladinom, ni deset odsto njih ne bi znalo koji je sutra datum i zbog čega je uopšte važan. Dan pobede, jedan od najveličanstvenijih datuma u novijoj istoriji čovečanstva, skoro da je izbledеo sa kalendara i utonuo u sivilo zaborava. Nestao je sa spiska državnih praznika, sklonjen iz čitanki, njegove zastave više nisu ni na pola koplja. Dan pobede nad fašizmom zamaskiran je Danom Evrope, one Evrope koje ne bi ni bilo da nije pobeđen fašizam. One Evrope za koju je još maršal Žukov rekao „da nam nikad neće oprostiti što smo je oslobodili fašizma“! I nije.
To stanje i ne bi trebalo toliko da čudi jer su u međuvremenu u svetu stasale generacije i generacije onih koji nisu „mirisali barut“, i strahote Velikog rata uglavnom doživljavaju kroz domaće i američke filmske blokbastere, da nije skoro svakodnevnog upozorenja na opasnost od mogućeg povratka fašizma kao ideologije i kao prakse. Mada, odrednica „povratak“ nije prikladan za ono što nikad nije ni otišlo.
U prilog ovom istorijskom apsurdu ide i činjenica da se kao na potencijalnu opasnost fašističkog „cam beka“ najviše upire prema Istoku i onim zemljama čiji je doprinos njegovom slomu nemerljiv i plaćen milionskim žrtvama. Danas Evropa navodno strepi od „oslobodilaca“, onih koji su njenu slobodu i demokratiju platili sa preko 25 miliona žrtava. Po propagandnom narativu, koji se uporno podgrijava, avet fašizma više ne stanuje u Evropi, mada, iz izbora u izbore, u njenim državama sve više vaskrsavaju politička desnica i njene ideologije. Ne, iz kolevke fašizma, iz zemlje koncentracionih logora, „fabrika smrti“, danas se upire prstom u Moskvu i one države i one narode koji su tu „umotvorinu zapadne demokratije“ platili cenom koja se ne da sameriti. Rusi, Srbi, Jevreji, Cigani… fale još samo psi kojima je, takođe, sve bilo zabranjeno.
Dan je pobede, ali bi mnogi, i ovde i napolju, to najradije prećutali. I hteli bi da pobednici ne mašu zastavama slobode i pobede, jer gde ima pobede ima i poraženih. A „poraženi“, žigosani neizbrisivim žigom zločina, nečovečnosti, zla koje ni najdivljije horde kroz istoriju nisu ostavljale za sobom, danas bi da budu pobednici. I da im na tu „pobedu“ ni u primisli ne padne ni senka današnjeg datuma. Danas ti „pobednici“ žrtvom i moralnim „pobednikom“ proglašavaju i podržavaju onaj narod za koji je čak i šizofreni Hitler morao da naredi svom generalu da ih zauzda i spreči da ne čine najstravičnije zločine nad ruskim narodom.
Dan je pobede, priznao to neko ili ne, slavio ga ili ne, išao na paradu u Moskvu ili ne, i to će ostati istina koju ni jedna ovovremena gumica neće moći da izbriše. Odjeci silovitog marša ulicama Moskve i topovska kanonada sa Kalemegdana dovoljno su glasni da potru muk kojim bi, navodno antifašistička, Evropa kao i ovaj ovdašnji antifašistički državni surogat da se na 9. maj bace blatom zaborava.
A ko zaboravi, zaslužuje da mu se ponovi, istina je stara koliko i civilizacija.
Bonus video:
Piše: Emilo Labudović
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
Komentari (0)