Za Beograd!

Pripreme za beogradske izbore se zahuktavaju, karte su počele da se dele. Po običaju, izneću svoje viđenje događaja koji predstoje i prognozu rezultata. Naravno da se ta prognoza mnogima neće svideti, ali šta da se radi: iza svojih stavova, za razliku od anonimnih tviteraša i kritizera u komentarima na sajtovima, uvek stojim imenom i prezimenom.

Krenimo od vladajuće koalicije: naprednjaci su već pokazali ozbiljan pristup kroz utezanje terena i prikupljanje kvalitetnih i prepoznatljivih javnih ličnosti za izbornu listu. Jasno je da ništa neće prepuštati slučaju i da će se boriti za svaki glas. To je sasvim logično i očekivano: u pogledu izborne tehnologije, SNS je praktično do perfekcije organizovana stranka. Sa imenom Aleksandra Vučića na listi i pobedničkom i pozitivnom kampanjom, šanse da se prednost dodatno uveća rastu. Socijalisti će ovog puta po svemu sudeći ići samostalno: njima je svejedno, jer (još uvek) imaju stabilno biračko telo i čvrstu i disciplinovanu unutarstranačku organizaciju. Dobiće glasove iz svog rezervoara u svakom slučaju.

Mnogo je veća nepoznanica kako će izgledati i opozicione liste, i opozicione kampanje: za sada me postupanje opozicije podseća na autobus firme „Krstić i sin“ (ovo prezime preuzeto je iz kultnog filma „Ko to tamo peva“, nema veze ni sa Nebojšom Krstićem, ni sa Lazarom Krstićem - koji nije sin Nebojše Krstića, ali je bio ministar finansija). Svi koji su gledali „Ko to tamo peva“ sećaju se bizarne vožnje tim autobusom, koji nikako da stigne na odredište. Za to vreme, smenjuju se vozači, ulaze i izlaze putnici, tovari se sve i svašta i ide kojekakvim stranputicama.

Baš ovako se ponaša srpska opozicija: ne zna se ni ko vodi kolo, ni šta se želi u kampanji, ni koje su mete, ni kakav je program, ni ko su ljudi koji su na listama, ni sa kim će se sarađivati, a sa kim neće. Za to vreme, umesto da se bavi pitanjima koja interesuju birače, opozicija se bavi sama sobom: ko će s kim, ko će koga, ko koga predstavlja, ko koga ne predstavlja i tako u beskraj, dok ne zaluta u bespućima izborne kampanje.

Pobednik ovih izbora je poznat: za mene ne bi bilo nikakvo iznenađenje da lista Srpske napredne stranke pobedi na beogradskim izborima sa 300 procenata prednosti u odnosu na drugoplasiranu listu. Ukoliko u kampanji SNS bude dostojanstven i organizovan, a opozicija razjedinjena i zabavljena sobom, ova razlika može da bude i veća. Jedino otvoreno pitanje je hoće li SNS uspeti da dobije apsolutnu većinu ili će mu za formiranje vlasti u glavnom gradu biti neophodna podrška socijalista. Da pogledamo u dvorište opozicije: deluje mi da Dragan Đilas nema snage da iole ozbiljno ugrozi SNS: poslednja istraživanja potvrđuju i slabost, i pad rejtinga (setimo se, uostalom, kako je na predsedničkim izborima prošao Vuk Jeremić: silna halabuka, a na kraju skoro dvostruko manje glasova od Belog Preletačevića). Za Aleksandra Šapića, dvocifren rezultat bio bi ravan pobedi, baš kao što je za DS Dragana Šutanovca i njegovog neizostavnog i nezamenljivog kompanjona Balšu Božovića realističan cilj cenzus (bilo šta više od toga izgleda kao pusti sanak). Sve u svemu, beogradski izbori će po svoj prilici predstavljati „buru u čaši vode“ i na njima će, bez obzira na galamu i kampanju, biti ponovo potvrđena dominacija naprednjaka. Živi bili, pa videli.