Teško bogu sa nama kakvi smo

Na "Beoviziji", gromoglasno najavljivanom izbornom takmičenju za "Eurosong", pobedila je „Balkanika“. Međutim, ubrzo nakon pobede spočitano je vodećoj vokalistkinji Danici Krstić, mladoj i izuzetno kvalitetnoj pevačici, da je pevala na plejbek i odnela pobedu. Spočitavanje je došlo iz usta žene koja je pre dvadesetak godina, dok je još bila simpatično kovrdžavo devojče iz Niša, imala nekoliko hitova. Danas je ta žena prepoznatljivija kao učesnica rijaliti šou-programa, nego kao pevačica.

U srpskom rukometu ponovo zabava: nakon skandaloznog izveštaja (i dalje) selektora Cvetkovića, koji je optužio igrače za pijančenje i neuspeh na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj, oglasili su se i igrači, optuživši (i dalje) selektora za opijanje i vođenje utakmice u pijanom stanju. Ali, to nije sve: direktori Vojvodine i Dinama uspeli su međusobno da se potuku nasred utakmice.

Pravo suštinko pitanje glasi: kakvu budućnost ima zemlja u kojoj rijaliti zvezda optužuje briljantnu studentkinju etnomuzikologije da peva na plejbek (i za to dobija neslućeni publicitet), u kojoj selektor krivicu za neuspeh svaljuje na igrače (a i dalje je selektor), a direktori klubova se tuku na utakmici (i nakon toga ostaju direktori)?

Ponekad, kad posmatram ovako s distance, stičem poražavajući utisak da u Srbiji gotovo ništa ne može da se uradi normalno. Svestan sam da Sanja Ilić, guru „Balkanike“, mnogima nije omiljen lik (svoje mišljenje o njemu ću zadržati za sebe), ali etiketiranje Danice Krstić, koja maestralno peva, baca ljagu na čitavu državu. Za nekoliko meseci će baš ta Danica Krstić svojim glasom predstavljati Srbiju u Lisabonu: zahvaljujući rijaliti zvezdama i domaćim spočitavanjima, ona neće startovati od nule, nego iz minusa. Takođe, srpski rukomet, koji je taman počeo da pokazuje slabašne znake oporavka, u roku od 48 časova dobija dva šamara o kojima bruji celi rukometni i sportski svet: napad selektora na igrače i tuču direktora klubova. I kako onda da nas drugi poštuju, kad sami sebe ne možemo da poštujemo i kad imamo patološku potrebu da se valjamo u blatu i unižavamo?

Mi smo, jednostavno, poprilični talenti da zarad sitnih interesa nanesemo štetu ugledu države. Da li zvezda rijaliti šou-programa, (i dalje) selektor rukometne reprezentacije, ili direktori pomenutih klubova shvataju da zarad ličnih potreba i obračuna škode interesima cele Srbije? Da li je tako teško razumeti da u uspehu treba da pružimo podršku, a u neuspehu potražimo odgovornost bez kačenja prljavog veša na terasu tako da nam se drugi smeju i likuju nad našim budalaštinama?

Uzmimo se u pamet - ne valja nam posao. Uostalom, lepo je napisao i pored puta okačio izvesni Zvonko Bajagić iz Vlasenice (a ko god je išao tim putem kroz Republiku Srpsku zasigurno je video tu tablu): teško Bogu sa nama kakvi smo.