"Ništa mi ne treba, imam sve"

A ne krećem se ništa određeno. Malo ulica, kratko, do prvog kafića. I tako ukrug. Uvek skoro isti odgovor dajem - nema emisije, ona je umrla davno i ispunila neku misiju za promišljene ljude tada, bila bi sada plagijat i imitacija, bleda kopija perioda do 2017, a i šta će ti fotka sa mnom, ja sam penzioner i izopštio sam se svojevoljno iz javnog života. Vi ste legenda, uglavnom je odgovor. Hvala, ljudi. Međutim...

Meni ništa ne treba, sve što mi treba imam i ne postoji ništa, nijedna jedina značajnija tajna da je ne znam. Iako mi ni to ne treba, niti pratim događaje pomno. Preletim. Ne postoji pojedinac o kome ne znam sve najvažnije - političar, fudbalski radnik, sportista, biznismen, glumac, novinar, pevač, policajac, udbaš, sudija, tužilac, advokat, pisac, akademik, pop, vladika... Nema tog o kome ne znam sve.

Vidite po tome što niko sa mnom nikad nije smeo u polemiku, nije hteo da ga u odgovoru ne ogolim. Moj jedinstven stav da slobodno može ko hoće o meni sve da iznese - seks, pare, biznis, snimci, telefonske poruke, razgovore... Sve. Slobodno. Odmah.

Ali problem je što bi usledili moji odgovori. Zavisi od stepena uvrede kojoj bih bio izložen, takvi bi bili i odgovori. Bezbroj puta sam ponovio da u ovoj zemlji ima dovoljan broj obaveštenih ljudi, družim se i viđam bar sa petnaestak takvih, ali samo dvojica znaju sve tajne, trenutno je tako u Srbiji - predsednik Aleksandar Vučić i ja, Dejan Anđus. Treći je daleko na tabeli iza nas... Ljudi koji su upućeni znaju da ja poznajem svakog bitnijeg, i to naravno lično, a i znaju da znam sve događaje, te ih lako i prognoziram, pogađam...

Ne mogu samo možda neki put vremenski da pogodim, iako znam šta će biti. Moj problem su i duboka prijateljstva. Vučić ima isti problem. Te tako nikad nisam ni hteo ni mogao da pričam ozbiljno. Često ljude podsećam da, zapravo, nikad ništa nisam ni rekao. Evo, recimo, obratio sam pažnju kako je ko poslao saopštenje povodom smrti patrijarha. Bilo mi je jasno iz prve rečenice ko hoće da se dodvori, a ko da izbegne da kaže šta misli, pa se dovijao. Što se tiče kriznog štaba i sličnih tela, to ne pratim. Ako me šta baš zanima i ako smo životno ugroženi ja i moji, ne bih se libio da pozovem Vučića posle tri i po godine. Mada ne bih da smetam, dolazim i uznemiravam. Imao sam životnu borbu unutar kuće prošlog oktobra, nikog nisam zvao. Spasavao je život komšiluk i heroji lekari veliki znalci i specijalisti Zemunske bolnice.

Dr Zoran, dr Miloš, dr Predrag, izostaviću celu ekipu... Spasavali su život meni najdražih u jedan posle ponoći. Pozvao me je predsednik Vučić u pola tri noću. Ništa nije trebalo. Ni narednih 13 dana u Zemunskoj bolnici. I to je to. Da se završilo kobno, uveravam vas sve da bih uradio neke stvari.

Dragan Đilas je pomogao moju kuću 2017. Aleksandar Vučić je pomogao moju kuću 2000- 2017... Za mene kraj. Zato penzija. Najveći štos je što iz moralnih razloga nikad više neću moći ničim da se bavim javno. Šta god bude bilo. Moj prijatelj je i Vuk Drašković, da sam ostao u SPO, uživao bih i devedesetih i ranih dvehiljaditih. Moj prijatelj je i Voja Šešelj, valjda je dao koliko je mogao dok je bio neko. Mada nisam tada ništa ni tražio, a više sam bio kasnije prijatelj sa Vučićem nego sa Šešeljem.

Nastala je neka distanca još tada. Moj prijatelj je i Dragan Milanović (gde li sam samo bio kad su se delili stanovi u RTS-u...), pa Tole Karadžić (ja ga branio i družio se s njim, a on nije smeo da se javi 2017, usrao se od straha), Dragan Todorović (njemu čoveku hvala i za javnu i za privatnu podršku), pokojni Dragoljub Žarković, Slobodan Georgiev, Igor Butulija, Ratko Femić, Aca Rodić... Dragan Vučićević... Dragan Jakovljević... Milovan Jovanović... Nebojša Leković... U Srbiji trenutno sve znamo samo Aleksandar Vučić, Andrej Vučić, advokat Vesna Golubović, Slavoljub Golubović, imenjak mu Slavoljub - Beli Avdalović, Nebojša Leković, Milovan Jovanović, Vlada Đukanović, Zoran Stojadinović (još uči...), Zoran Bašanović, Aca Rodić, Nikola Kole Stanišić, Nemanja Ivanov, Velja Ljubojević Gari, Momčilo Milenković, Braco Komatina, Emir Srebrenica, Veselin Milić, Saša Mirković (Prile, javi se...) i ja.

Vučiću stvarno nije lako. Mada, snalazi se kao nikad niko.
P.S. Duboko prezirem preletače, mada razumem i njih i tu potrebu za njima. Ipak, imaju sreće što Vučić vlada. Ima nerve i rutinsku smirenost. Ja da se pitam, plakali bi. I muški i ženski.