ZAROBLJENI HRVAT OTKRIO SRBINU DA SE UKRAJINSKA VOJSKA RASPADA Ne možemo da se nosimo sa ruskim snagama, bežali smo da sačuvamo glavu (VIDEO)

Ratni reporter Radiotelevizije Republike Srpske (RTRS) Danijel Simić razgovarao je u zatvoru s Vjekoslavom Prebegom.

Prebeg kaže da mu je prijatelj iz Severne Irske rekao da je lepo u Ukrajini. U Ukrajinu je došao 2020. godine, tvrdi on.

Tvrdi da tokom službe nije dolazio u direktan sukob sa proruskim snagama u Donbasu.

- Rekli su tada da je rat stacioniran i da se sve faktički odvija u rovovima. Ja sam poverovao. Tokom prve rotacije uopšte nije bilo dejstava. Odmah je potpisan prekid vatre obostrani. Leti smo kopali i kosili. Zimi smo cepali drva i čistili sneg - kaže Prebeg.

Bežali smo da sačuvamo glavu

Dodaje da se sve promenilo krajem februara.

- Već 24. februara u pet popodne nismo mogli da zadržimo položaje i povukli smo se. Bežali smo da sačuvamo glavu, ne znam koliko sam puta do kraja marta bežao i molio Boga da me ne ubije nešto. Granate su padale i na tri metra. Sedeo sam jednom ispod velikog rovokopača i "grad" je pao na nekoliko metara od nas - rekao je Hrvat.

Prebeg je naglasio da nije stekao utisak da je ukrajinska vojska dobro opremljena i da može da se nosi sa ruskim snagama.

- Ja to nisam video. Ne znam kako je u ostatku Ukrajine. Od 1. marta nismo imali internet, malo smo slušali radio i čekali šta nam kažu zapovednici, koji su donosili neke informacije. Svaka tri dana je išla grupa iz svakog voda i dobili bismo hranu i vodu - rekao je Prebeg.

Naređenje za povlačenje je stiglo 11. aprila. Ukrcali su se na kamione, međutim, počelo je dejstvo ruske artiljerije, plan za organizovano povlačenje je tako osujećen, a svako je potom bio prinuđen da se snalazi kako zna i ume. Komanda ih je prema njegovim rečima ostavila na cedilu.

- Moj vod je imao desetak ljudi i uveče smo se vratili u naše sklonište. Pokupili smo hranu i naoružanje. Krenuli smo ka Zaporožju. Zapovednika satnije nije bilo. Danima nismo jeli. Ljudi su čupali neke trave i jeli, pa sam i ja. Na kraju je ostalo nas 17. Naš put je trajao 12 dana. Govore da smo prešli oko 250 kilometara. Padao je i sneg na nekoliko sati. Uhvaćeni smo 23. aprila oko 5 ujutru. Bili smo gladni i postali neoprezni. Zapovednik je rekao da spustimo oružje i da se predamo - priseća se Prebeg.

Rusi zarobljenicima dele i slatkiše

Za ruske vojnike ima samo reči hvale.

- Moram pohvaliti posadu. Zaista su bili profesionalci. Okružili su nas. Rekli su da ispuzimo iz šumarka. Nisu dirali verska obeležja i venčane prstenove. Vezali su nam ruke i prekrili oči. Njihovi oficiri su nas ispitivali, ništa nije bilo brutalno, nahranili su nas, a mene su kao stranca odveli pred jednog generala. Dao mi je čisti donji veš i rekao da me ne diraju. Dobio sam četiri različita menija. Nemam reči kako su se profesionalno poneli vojnici. Onda su nas odveli u drugu kasarnu gde su bili stariji ljudi, nisu vojnici, verovatno su ljudi iz tog mesta. Prema nama su se odnosili više nego ljudski. Kad im je poginuo zapovednik, to im je neki običaj, dobili smo čak i mi slatkiše - rekao je Prebeg.

Tvrdi da se njegov pogled na rat promenio njihovim delima.

- Sebi su otklonili 17 neprijatelja bolje nego da su pucali mecima. Od nas 17 ne verujem da će iko ponovo uzeti oružje u ruke - rekao je Prebeg.

Navodi da u njegovoj jedinici nije bilo još ljudi sa naših prostora.

- Nisam sreo nikoga od Srba, Bošnjaka, Hrvata, Slovenaca... Čuo sam da je bilo Hrvata u Azovu. U mom bataljonu je bilo pet Britanaca i jedan Amerikanac koji je odmah dezertirao - rekao je Prebeg.

Njegova sudbina je i dalje neizvesna s obzirom na to da se se vodi kao najamnik pred ruskim zakonima jer nema državljanstvo Ukrajine.

- Takođe mi je rečeno jer sam na ugovoru sa Oružanim snagama Ukrajine da se to na mene ne odnosi. Ne znam... Bojim se za svoju sudbinu. Spreman sam na najgore, ali nadam se najboljem - kaže Prebeg.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI