Uz "Ramštajn" trčim i udaram!

Političar. Pa još ministar. Trči maraton! Ajte, molim vas... Čist marketing.

Mnogi bi na prvu loptu baš na ovaj način odmahujući glavom prokomentarisali vest da je neki visoki funkcioner Vlade Srbije spreman da prevali 42,195 kilometara. I to u cugu - bez pomoći službenog automobila.
U slučaju dvojice ministara - nema laži, nema prevare. Zoran Đorđević i Siniša Mali su trkači maratonci, političari koji su i sebi i drugima dokazali da su u stanju da tabanaju do krajnjih granica izdržljivosti, da savladaju sve napore i izazove u najtežoj atletskoj disciplini. Oni koji pripadaju sve raširenijem trkačkom pokretu iskreno im skidaju kapu. 

 

U razgovoru sa Zoranom Đorđevićem, ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, ovog puta nema mesta za politiku, otvorenih karata pričamo isključivo o sportu. I to s razlogom, jer nije slučajno baš njemu pripala čast da, kao izaslanik premijerke Ane Brnabić, označi start 32. Beogradskog maratona.

Zbog čega vas u nedelju nije bilo na stazi, među trkačima?

- Sportom se bavim čitav život, zvanično sam istrčao dva polumaratona i dva maratona i svaka takva trka predstavlja poseban izazov. Traži ciljanu, ozbiljnu pripremu, a moj ovogodišnji plan je da u septembru istrčim Berlinski maraton. Svesno sam preskočio učešće u nedelju kao trkač, ali sam zajedno sa gradonačelnikom Zoranom Radojičićem bio tu da pozdravim i podržim sve učesnike Beogradskog maratona. Dobro znam šta znači istrčati pet, 21 ili 42 kilometra - uverava nas ministar Đorđević.

Na skali od jedan do 10, u kakvoj ste trenutno formi?

- Ocenio bih je šesticom, iako treniram svaki dan i ustajem u pet ujutru. Ušao sam u 50. godinu i pripreme za tako velike napore nisu naivne. Ritam za trku od 42 kilometra se hvata postepeno i pažljivo. Krajem juna se zalećem za Berlinski maraton.
Koliko polumaratona i maratona imate u trkačkoj karijeri?
- Ako pričamo o zvaničnim trkama, onda dva polumaratona i dva maratona. Po 42 kilometara sam istrčao u Beogradu i Atini. 

Koji je teži?

- Konceptualno su potpuno različiti. Atinski je zahtevniji, a i bio sam stariji u odnosu na nastup na Beogradskom maratonu. Trka u Atini ima konstantne uspone, naročito od 12. do 32. kilometra. Na toj deonici nema ravne staze, samo uzbrdica, uzbrdica i uzbrdica... 

 

Šta vas u tim kriznim situacijama motiviše da nastavite?
- Maraton je specifična disciplina, znaju to svi koji trče. Postoji taj neki trkački zid na 32. kilometru i to treba preživeti. Čovek tada počinje da jede samog sebe. To je prvi i najjači izazov koji je potrebno savladati. Mentalna snaga je tu najbitnija.
Slušate li muziku dok trenirate i trčite?
- Obavezno. „Ramštajn“ je po mom ukusu za takve situacije.

Svojevremeno ste trenirali i boks?

- Trenirao sam, i to ozbiljno.
Gde?
- U „Hali sportova“, uz nadzor legendarnog Rore. Kada je moj trener preminuo, prestao sam da treniram boks.
Kojim kategorijama ste pripadali?
- Teškoj i superteškoj. 

Da li vas je nekad neko nokautirao?

- Uglavnom sam imao sparing-mečeve, u tim situacijama se baš i ne ide do nokauta. 

 

S kim ste sparingovali?
- Sa mnogim profesionalnim borcima, ali mi je najteže bilo kada sam naspram sebe imao svog sina. Ja sam bacio rukavice, a Nikola je nastavio da trenira u Radničkom. Na Crvenom krstu je trenirao do 15. godine, onda je prešao na veslanje i sada je prvotimac Crvene zvezde. Aktuelni je prvak države u veslanju.
Omiljeni udarac u boksu?
- Aperkat.

Sigurno ste navikli da primate udarce, toga je mnogo i u politici?

- U boksu čovek nauči nešto što je životna priča, a to je da ne sme da pokaže nervozu i strah. Onog trenutka kada protivnik kod tebe primeti nešto od toga, onda, prosto, dobiješ batine. Kada na treningu, u ringu, vremenom savladaš taj strah, kasnije u životu i u politici naučiš da se nosiš sa raznoraznim vrstama napada. Kad čovek pokaže srdžbu i bes, onda otvara karte drugoj strani. Zato se trudim da uvek budem staložen, na neki način čak i zatvoren, povlačim se u gard.
Da li ste nekom kolegi, političaru, bacili rukavicu u lice i izazvali ga na boks-meč?
- Boks sam trenirao radi sporta i izabrao sam ga jer je prilično izazovan i zahtevan. Jedino gde sam imao svojevrsnu simulaciju borbe sa nekim od političara bilo je prošle godine.
Da pogađamo - u drugom uglu je bio Dragan Marković Palma?
- Ne. Stajao sam naspram Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade. Zatekao sam se u njegovom kabinetu kada je na poklon dobio neke bokserske rukavice i onda smo više u šali demonstrirali nekoliko poteza.
Čini se, u startu nepravedna borba, vi ste kao bokser bili superteškaš?
- Na fotografijama je ispalo da me je nokautirao.
Iznenađenje?
- Zašto? Zar to nije logično? Ipak je on prvi potpredsednik Vlade.