Volim sve ekstremno!

Alo! / M. Marković

Milica Mandić, Foto: Alo! / M. Marković

Srbija još pamti te suze. Suze iz nestvarno plavih očiju što se slivaše niz lice tada dvadesetogodišnje Milice Mandić ka pobedničkom postolju. Ali ga ne dodirnuše. Ne dade medalja na grudima, iz kojih gromko odjekivaše „Bože pravde“. Kao magnet ih skupljaše, čineći to olimpijsko zlato „najtežim“ uspehom naše nezavisne države.

Beše to 2012. u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde naša carica Milica pokori tekvondo svet. I zasluži da je Srbija slavi kao najbolju sportistkinju.
Istorija se ponovila pet godina kasnije, samo na drugom kraju planete, u Južnoj Koreji. Ni tada Mandićeva nije štedela rivalke, a potom nije skrivala emocije. Lepo lice je zalivala radosnicama i uz himnu, dabome, proslavljala svetsku titulu. I na izmaku 2017. ponovo se poklonila da primi priznanje Olimpijskog komiteta i, ujedno, dočekala da joj se klanja sportska Srbija.

Hoće li se istorija još jednom ponoviti? O tome i o onome što je čeka na tatamiju u 2018, a još više o sebi - običnoj devojci neobičnih zanimanja, o tome šta voli, šta radi kad se ne bori, Milica Mandić priča za „Alo! Sprint“.

- Mnogo mi znači nagrada Olimpijskog komiteta Srbije, dodeljena u prisustvu velikana sporta. A biti u društvu naših vrhunskih sportista je, prosto rečeno, uživanje. Tim veće kad se pogledaju rezultati koje su postigli ove godine. Istovremeno, trofej mi je velika motivacija, na neki način i breme koje treba da nosim, uz očekivanja, u 2018 - ističe Milica.

Sa očekivanjima, pre svega ličnim, a zatim i očekivanjima nacije, dodaje, naučila je da se nosi. Od Londona, pa naovamo...

- Doći na Olimpijske igre i osvojiti zlato, gledati sve te šampione koji su uzori deci... Sa 20 godina i ja sam to postala. Trebalo mi je, priznajem, neko vreme da se snađem. Mada se to možda nije videlo na meni, osećala sam to i u nekim momentima zaista mi je bilo teško. Ne mogu da lažem. Sad kad pogledam, iza mene su godine iskustva i sazrevanje koje je išlo uporedo s tim, a sve zajedno je dovelo do ovih rezultata.

Ponekad, ne krije, zaželi se odmora. Poželi da odloži opremu i ne misli na treninge i takmičenja.

- Zaista ima takvih perioda. Ove godine, posle šampionata u Koreji, osećala sam se kao izduvani balon, jer sam osvojila titulu koju sam jako želela. Međutim, malo vremena mi je potrebno da se vratim u ritam. Pauza od desetak dana. Zatim se ponovo budi motivacija, novi izazovi...

A dok se ne probude, prvakinja sveta otkriva kako izgleda dan bez treninga...

- Kasnije ustajanje, između 10 i 11, pa doručak, onda se čujem s momkom, društvom. Volim da odem na piće s njima, da pričamo o nama aktuelnim temama. Volimo zajedno da odemo u bioskop. Oni su bili i na dodeli priznanja u Skupštini Srbije, da podrže mog trenera i mene. To mi mnogo znači.

Znači joj, veli, i kad nađe vremena za sebe. Da zadovolji avanturistički duh.

- Prvi put ove godine sam išla na skijanje. To mi je bila velika želja. Istina, shvatila sam koliko je rizično da sa 25 godina učim da skijam, ali je svakako lepo i nezaboravno iskustvo. Bilo je padova, naravno, ali sam savladala tehniku. U početku uz pomoć instruktora, a zatim sam se sama spuštala niz stazu. Trener Dragan Jović sigurno nije očekivao da ću skijati. Mislio je da idem tek tako sa društvom na Kopaonik - kaže Milica.

profimedia

Milica Mandić, Foto: profimedia

Do novog druženja sa skijama, odlučna je, proći će neko vreme. Bar dok ne prođu Olimpijske igre u Tokiju 2020.

- Dok ne završim karijeru, a kraj za žene u tekvondou je u 28, najdalje u 29. godini, trudiću se da budem van ekstremnih aktivnosti. Sa svime što donosi rizik povređivanja nema zezanja. Ne želim da me bilo šta košta borilišta šest meseci, godinu. E, kad stavim tačku na karijeru, napraviću spisak svega što želim da uradim - dodaje Milica.

Dotad je, već u 2018, pored gran-pri turnira, čeka EP u Rusiji i prilika da objedini olimpijsku, svetsku i evropsku titulu.

- Niko to nije uspeo. Možda ja budem prva, nadam se... Imam četiri evropska srebra. Uvek mi je malo falilo do zlata. Videćemo...
Stari Arapi su umeli da kažu: „Sve što se desi jednom ne mora nikad da se ponovi. Ali sve što se desi dvaput desiće se sigurno i treći put.“
Današnji Srbi bi mogli da dodaju: „Biće Milica Mandić ponovo, treći put, najbolji sportista države.“ Ima još suza radosnica u tim nestvarno lepim plavim očima...