Pavlović: Devojka je ljubomorna na moj "lamborgini"!

Miloš Pavlović s svojih 36 godina još nije ostvario san da postane prvi Srbin koji vozi u Formuli 1, ali još nije odustao.

Istina, želja da se nađe u najbržem cirkusu na svetu više nije toliko jaka kao pre deceniju, mada ne isključuje mogućnost da se to jednog dana dogodi. Ipak, sada ga ispunjava vožnja u GT trkama, a u razgovoru za "Alo! Sprint" priča o odnosu prema automobilima, kako je uopšte počeo da se bavi auto-moto sportom i još mnogo čemu...

Sećaš li se trenutka kad si odlučio da se baviš auto-moto sportom?

"Mnogo toga u životu mogu da zaboravim, ali prva tri minuta u kartingu nikada. To je bio trenutak koji je odredio moj život. Imao sam 10 godina, greškom sam otišao na karting stazu i posle toga sam znao šta želim da radim u životu. Samo to i ništa više, a imao sam sreću da me moji roditelji podrže u toj odluci", počinje razgovor za "Alo! Sprint!" Pavlović.

Kako misliš greškom?

"Moj otac je mnogo putovao i kad bi dolazio u Srbiju, svuda bih išao s njim kako bismo što više bili zajedno. Imao je poslovni sastanak u Centru 'Sava' i sećam se da sam našao jedan oglas. Nisam siguran da li je pisalo 'karting klub' ili 'iznajmljivanje kartinga', ali znam da je papirić bio žut. Otac me je odveo i zaljubio sam se. Budio sam se s željom da ponovo sednem u karting. Sve drugo je nestalo, čak i fudbal".

Trenirao si fudbal?

"Bio je u to vreme u Zvezdi golman Stevan Stojanović. Imao je specifičnu frizuru i on mi je bio idol. Trenirao sam fudbal, ali kad sam upoznao karting, ništa drugo nije moglo da me osvoji".

Nije bilo lako u Srbiji devedesetih godina prošlog veka baviti se auto-moto sportom?

"Gradio sam karijeru u najtežem periodu. Baš zbog toga je sve ovo što sam učinio čudo ili herojski čin. Nije bilo lako doći do sponzora, ali nije bilo lako ni biti Srbin. Sa 14 godina sam vozio svetski šampionat u kartingu i u trenutku kad sam preuzeo vodeću poziciju, odjednom se 'pokvario' razglas na stazi, a najbolju sezonu sam vozio sa 17 godina, kad je bilo bombardovanje.

A i pratili su te kvarovi?

 "Nisam imao problem s automobilima, nego s budžetom. Sad sam u sigurnim rukama, 'Lamborgini' vodi računa o svemu, ali nekada je to bio drugačije. Imao sam san da vozim u Formuli 1 i sve sam radio da tamo dođem. Zbog toga sam morao da uzimam mesta koja niko nije hteo, a ubrzo sam shvatio zašto je bilo tako... Jednostavno, ekipe nisu bile u stanju da održavaju i unapređuju automobile".

Imaš 36 godina, da li još sanjaš o Formuli 1?

"Nekad su vozači u mojim godinama debitovali u F1. Nekada mi je to bio cilj, ali sada to nije predmet mog interesovanja, iako tvrdim da sam spreman kao nikada u životu. Ukoliko bih se povezao s pravim ljudima, mogao bih da vozim u F1, samo što sam sada fokusiran na GT trke. Ušao sam u 'Lamborginijevu' porodicu, koja ima velike ambicije. Sledeće godine idemo na 24 sata Le Mana, tako da verujem da ću unaprediti karijeru".

Možeš li malo da nam predstaviš "zver" koju sada voziš?

"To je 'lamborgini hurakan GT3'. To je automobil koji ima dušu. Pravi automobil! Sve drugo su prevozna sredstva. S njim pričam, mazim ga, nas dvojica imamo rituale i zbog njega je moja devojka ljubomorna. On je za mene živa i sveta stvar, mi smo jedno".

Koliko bi nas koštalo zadovoljstvo da pazarimo jedan?

"Ovaj model košta 397.000 evra bez PDV-a, a samo volan je vredan 17.000 evra. Uz to, ukoliko biste želeli da idete na stazu, morali biste da dokupite dodatnu opremu i delove, tako da bi vas izašlo mnogo više. Unutra je pravi atmosferski motor od 610 konjskih snaga, do 100 kilometara na čas ubrzava za oko dve i po sekunde, a maksimalna brzina mu je više od 300 kilometara na čas. Vozili smo do 320, oseća se da može još, ali staze ne dozvoljavaju da se razvije veća brzina. Vrlo je aerodinamičan, ima ogromno krilo, koje pravi obrnuti potisak od aviona. Kod aviona služi da ga drži u vazduhu, a ovde na zemlji".

Koliko brzo čovek treba da misli kad vozi 320 kilometara na čas?

"Dovoljno sam iskusan da znam da budem fokusiran i vožnja je za mene rutina. Razmišljam o onome što dolazi kasnije. Uvek sam dve krivine ispred onog mesta na kojem se trenutno nalazim".

Kako izgleda kad iz jedne takve aždaje pređeš u "običan" automobil i provozaš se beogradskim ulicama?

"Ljudi porede te dve stvari na pogrešan način, a zapravo to nije moguće. Ko proba ovo, shvati da sve ono što radi u saobraćaju nema nikakve logike. To čak nema nikakve veze s brzinom. To su dva različita sveta. Bio sam s ljudima koji važe za hrabre momke na putu, a nisu bili u stanju da ubace u četvrtu brzinu", otkriva Pavlović.