Obeležen 90. rođendan proslavljenog velemajstora

Šahovski klub Beograd, na čelu sa predsednikom Acom Milićevićem, istrajava u održavanju jedinstvenih druženja posvećenih značajnim ličnostima i događajima iz šahovske istorije.

Zbog aktuelne epidemiološke situacije prijatelji i poštovaci velemajstora Aleksandra Matanovića su se, umesto na njegov rođendan 23. maja, okupili protekle subote, ali susret sa šahovskim velikanom nije ni najmanje izgubio na draži. Na protiv.

Događaj u Svečanoj sali Mašinskog fakukteta u Beogradu je privukao šahiste različitih generacija i ličnosti dokazanih u drugim oblastima života: velemajstore bračni par Jovanu i Riharda Raporta, Bojana Vučkovića, internacionalne majstore Sanju Jovanović, Dušicu Ivanišević i Momčila Despotovića, predsednika ŠSS Dragana Lazića, diplomatu Vladislava Jovanovića, univerzitetske profesore dr Mila Lompara i dr Miloša Nedeljkovića, književnika Ljubivoja Ršumovića...

Velemajstor Borislav Ivkov zbog sprečenosti nije bio na svečanosti. Njegovo obraćanje glasovnom porukom bio je svojevrsni šahovski vremeplov. Podsetio je na domaće vodeće šahiste iz njegovog i Matanovićevog doba i njihove inostrane rivale. Na vreme kada su bili nezamenljivi članovi državnog tima, a Jugoslavija druga šahovska sila sveta odmah iza nedodirljivog Sovjetskog Saveza.

To kao da je bio šlagvort nekadašnjem diplomati Vladislavu Jovanoviću da se priseti zajedničkog šahovskog odrastanja prvih godina posle Drugog svetskog rata.

- Kraj četrdesetih i do polovine pedesetih, u vreme kada je Jugoslavija bila u političkoj iznudici, uspesi Matanovića, Gligorića, Ivkova... na međunarodnoj sceni doprineli su ugledu Jugoslavije u svetu. Oni su bili inspiracija i povod armiji mladih da krenu njihovim stopama. I ja sam jedan od njih. Matanović za nas nije bio samo sinonim šaha, već i čovek neobično finih manira – rekao je nekadašnji ministar inostranih poslova Jugoslavije.

Kakav je Aleksandar Matanović bio za šahovskom tablom, prisutne je podsetio velemajstor Bojan Vučković, analizirajući Matanovićevu pobedu nad Poljakom Jacekom Bednarskim na Zonskom turniru u Vracama 1975.

I ovog puta se pokazalo da šah nije samo igra, nadmudrivanje figurama na 64 polja, već i duhovna inspiracija. Doajen našeg šahovskog novinarsta Branislav Rakić je pročitao pesmu posvećenu Aleksandru Matanoviću, dok je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Milo Lompar govorio o odnosu književnosti i šaha.

- Šah kao igra, kao odnos sila na jednoj ploči, istovremeno prikazuje i odnos sila u životu. Uzbuđivao je maštu pisaca, a naročito šahisti kao ličnosti. Za nas ljubitelje šaha, ova igra ima sposobnost da nas vraća u neke vrtloge života koji nas izuzetno približavaju literaturi. Došao sam na ovu svečanost da u slavu šaha i slavu literature, proslavljenom velemajstoru Aleksandru Matanoviću čestitam 90-ti rođendan - rekao je profesor dr Milo Lompar.

Obraćanje velemajstora Matanovića bilo je svojevrsno putovanje kroz sopstveni život. Nizala su se sećanja na šahovski početak. Dilemu da li se u potpunosti posvetiti šahu. Nastanku Šahovskog informatora...

- Baveći se šahom upoznao sam nebrojeno ljudi. Igrao sam čak sa Tartakoverom i Bogoljubovom čiji šahovski tragovi počinju još u 19. veku. Recimo, Volfganga Uncikera sam upoznao kada je tek zašao u treću deceniju, pa sam ga sretao kada je imao 40, 50 i 60 godina. Stekao sam predstavu o tom šahovskom svetu. Ovo prvi put javno kažem: nikoga nisam cenio po tome kako pomera figure za tablom, već kakva je ličnost. Od stranaca, izdvajam Mihaila Botvinika, a od naših filozofa Mihaila-Pilju Markovića. Upoznao sam ga kada je imao 17 godina. Krajem šezdesetih godina bio je prinuđen da napusti Jugoslaviju, tako i šah. Povratkom u zemlju vratio se filozofiji i šahu. I tako do smrti.

Sa puno emocija, treperavim glasom, velemajstor Aleksandar Matanović je završio svoje obraćanje:

- Imao sam dve godine kada sam ostao bez oca. Za njim je ostala šahovska tabla. Ona mi je odredila sudbinu. Slučajnost. Igra sudbine. Čarolija. 32 figure. 64 kvadrata. Ja to. On to. Šahovski jezik. Životni bilans. Imam suprugu, sina, troje unuka, dva praunuka, tri snaje – i 90 godina. Zadovoljan sam svojim pređenim putem.

Aleksandar Matanović rođen je u Beogradu 23. maja 1930. Igranje šaha je imalo tradiciju u njegovoj porodici, pa ga je naučio već u šestoj godini. Prvih godina posle Drugog svetskog rata bio je omladinski prvak Srbije, pa Jugoslavije, a osvajanje titule majstora na seniorskom Prvenstvu države u Zagrebu 1949-te, opredelilo ga je da mu šah postane profesija.

Već naredne godine je debitovao u državnom timu radio-meču sa Sjedinjenim američkim državama. Narednih 30 godina bio jedan od najpouzdanijih reprezentativaca u periodu kada je Jugoslavija bila druga šahovska sila sveta, iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza.

Osvajač je pet srebrnih i četiri bronzane olimpijske medalje. Na Olimpijadi u Moskvi 1956. Aleksandar Matanović je osvojio pojedinačnu srebrnu medalju za rezultat na drugoj tabli, a u Zigenu 1970. zlatnu kao najuspešniji na četvrtoj tabli. Na Olimpijadama je igrao 11 puta, a na čak četiri nije poražen.

Bio je i član ekipe koja je osvojila pet medalja na Evropskim prvenstvima. Uz brojne pobede na međunarodnim turnirima, bio je i učesnik četiri međuzonska turnira, a i trostruki je prvak Jugoslavije. U prvih 10 tradicionalnih mečeva sa Sovjetskim Savezom jedini je u obe selekcije odigrao sve partije. Na Olimpijadi na Malti 1980. bio je selektor reprezentacije Jugoslavije, koja je osvojila bronzanu medalju.

Niska uspeha svakako bi bila daleko bogatija, ali se u punoj igračkoj zrelosti posvetio publicistici. Jedan je od idejnih tvoraca, osnivača i 30 godina direktor ili glavni urednik Šahovskog informatora, koji je do pojave informatičke ere stekao reputaciju najznačajnije svetske šahovske edicije.

Aleksandar Matanović je od 1990. do 1994. bio prvi podpredsednik FIDE.

Autor je više knjiga.

Krajem 90-ih referentna američka publikacija "Ko je ko", kao jedinog Srbina uvrstila je Aleksandra Matanovića na listu 500 Evropljana – vodećih ličnosti novog veka.