Ko kaže da je američki fudbal samo za muškarce?

Sve su one zapravo obične devojke iz komšiluka, i kada ih vidite na ulici, školi, prodavnici, ne biste nikada pomislili da one zapravo treniraju američki fudbal. Ima ih od onih koje još uvek idu u školu, preko studentkinja, do zaposlenih devojaka, svih profesija: nastavnica, menadžerki, konobarica, mama itd. Ali sve ih veže ista stvar, ista strast i ista ljubav prema toj jajastoj lopti, prema tom sportu, prema američkom fudbalu.

Tokom tih 9 godina, ženski američki fudbal se igrao u Pančevu, Kikindi, Kraljevu, Kragujevcu, Beogradu, Kleku, Boru, Čačku, i još mnogo gradova. Veliki broj devojaka je igrao, ali mali broj se zadržao.

Neke je posao odvojio od sporta koji vole, neke povreda, a neke se jednostavno nisu pronašle u njemu. A bilo je i onih koje su postale mame i odmah se vratile treninzima. Jedna od takvih mama je i Jelena Fekete, kvoterbek ženskog tima “Orange Tribe” iz Kikinde.

- Američki fudbal sam počela da treniram sa 16 godina i nisam imala ni predstavu koliko će mi uticati na dalji tok života. Pre američkog fudbala sam se bavila plesom 10 godina i nikad mi sportovi sa loptom nisu išli od ruke. Počela sam da treniram zato što je moj tada momak osnovao ženski tim. Na početku je bilo teško, ali trening i upornost su učinili da se jajasta lopta i ja naviknemo jedna na drugu. Tokom skoro 10 godina treniranja, dva puta sam bila u reprezentaciji i jednom u All star timu Vojvodine. Taj isti momak zbog kog sam počela da treniram je sada moj muž, i našu vezu, a sad i naš brak i porodični život, u velikoj meri je obeležio američki fudbal. Prošle godine, 2019, nisam odigrala sezonu jer sam bila trudna i iako nisam bila prisutna na turnirima, osećala sam se kao deo tima i kao da sam učestvovala u osvajanju titule. Ove godine se vraćam na teren sa svojim sestrama da zajedno pokušamo da odbranimo titulu. Ovaj sport mi je doneo neprocenjive momente sa mužem i sestrama, puno novih prijateljstav, a i ono najveće koje je preraslo u kumstvo. Ovo je sport za svakog ko želi da trenira i da se razvija i sazreva kako fizički, tako i mentalno. Ovaj sport je i muški i ženski! –

Da li biste se oprobali u ovom sportu?

Ove godine u Ženskoj ligi Srbije učestvuje 6 timova: Pančevo Panthers, Kikinda Orange Tribe, Kragujevac Wild Cats, Požarevac Pastuvi, Inđija Indians i Zemun Pirati. Timovi su podeljeni u dve grupe Sever i Jug. U regularnom delu takmičenja, devojke će odigrati tri turnira, a na finalni turnir će se plasirati po dve najbolje ekipe iz svake grupe.

Dok većina devojaka ni ne zna šta je američki fudbal, one su spremne u bilo koje doba dana da izađu na teren i treniraju. Kao i u svakom ženskom sportu, tako se i ovde devojke bore sa puno predrasuda, sa puno vetrenjača, svakim danom dokazujući da i one pripadaju svetu američkog fudbala. Želeći da i njih shvate ozbiljno, a ne samo kao dečiju igru i zabavu.

A zašto ja volim i igram američki fudbal? Neki bi rekli da preterujem ako kažem da je bila ljubav na prvi pogled, ali ti neki to ne bi razumeli. Za njih bi to bilo gubljenje vremena i dečije jure, ali za mene je nešto više. Kada izađeš na teren i ostaviš svu brigu, sav teret i sve probleme u svlačionici, vidiš sve te devojke iz svog tima koje su ti postale kao porodica, to je bitno. Koliko god puta da sam rekla da ću prestati da igram, moja tvrdoglavost mi nije dala da prestanem i uvek bih se vratila. Ta tvrdoglavost me još uvek tera da se borim za ovaj sport koji volim. Jednostavno mi je nezamislivo da nisam na terenu sa svojim timom kada dođe sezona. Nekada je teško odustati od nečega što toliko voliš.