Zlato u Indijanapolisu iskovano rušenjem "drim tima" - vođa legendarnog sastava otkrio plan star 18 godina

Pešić je 2002. vodio Jugoslaviju do petog i za sada poslednjeg svetskog zlata.

"Taj turnir je bio dosta dugačak. A mi smo u svojoj igri promenili sve u odnosu na godinu dana ranije i zlato sa EP u Istanbulu. Nisam to rekao igračima, ali naš plan se zasnivao na ideji kako možemo da pobedimo Amerikance. Sve ostale smo znali i pobeđivali. Mi smo do tog Svetskog prvenstva bili ekipa koja igru zasniva na tranziciji. Ali znali smo da ako tako igramo protiv Amerikanaca, da su naše šanse dosta male. Igračima ta promena nije prijala. Želeli su da nastavimo sa istim stilom, zbog čega smo imali veliku borbu. To su sve bili veoma inteligentni momci i veoma jaki u tranziciji. Čak i centri. Imali smo Tomaševića koji je u tom pogledu bio najbolji u Evropi, da ne govorim o Divcu ili Stojakoviću. Ipak, da bismo povećali svoje šanse, morali smo da promenimo pristup", istakao je Pešić za "Sportski žurnal".

iskusni stručnjak je imao bojazan preterane euforije, te da će nejgovi izabranici pokleknuti u produžetku:

"Mi smo finale mogli da izgubimo zbog dva razloga. Pre svega, igrali smo protiv fantastične ekipe koja je godinu dana posle toga osvojila zlato na Olimpijskom igrama. To je isto bila ekipa koja se oslanja na tranziciju. A mi smo se ispraznili. Puno se slavilo, zvali su nas iz zemlje, govorili da se vraćamo odmah, da slavimo, dobili smo Ameriku, šta ima dalje da igramo. To je na neki način uticalo na našu pripremu za polufinale i finale. Ali izvukli smo tu utakmicu sa Argentinom. Ušli smo u njihov ritam, što se meni nije svidelo. Igrači su mislili dosta je Kari tvoje pozicione košarke. Iako to nije stil koji forsiram. Kao da su pomislili samo treba da se rastrčimo i pobedićemo. Iako nije bilo tako, završilo se sve kako smo mi želeli."

Ipak, sve se dobro završilo, a Pešić se sa posebnim emocijama seća kako dočeka na aerodromu i ispred Skupštine.

"Taj doček na aerodromu, pa put do Skupštine, pa taj špalir na putu do čuvenog balkona, to je bilo toliko emotivno da mi i dan danas srce zaigra kada pomislim. Kao da je Tito došao u ona neka davna vremena. Vladalo je ogromno oduševljenje kao posledica više stvari. Iza naše države je bilo bombardovanje i sve što je to pratilo. To zlato i to slavlje bili su eliksir za dušu naših ljudi. Kada god me neko pita za Indijanapolis, uvek kažem isto: da nisam to doživeo, bio bih mnogo siromašniji. Kada pobediš uvek si srećan i radostan. Ne osvaja se Svetsko prvenstvo svake godine. Ali sve što se desilo posle toga, bilo je mnogo vrednije. Sav trud i rad su dobili neki drugi smisao. To oduševljenje, emocije, ljubav, respekt i to slavlje... Bila je to ogromna satisfakcija za sve nas", zaključio je Pešić.