Trifunović i Pecarski: Očevi su nam UZORI, ali ćemo ih nadmašiti! (FOTO)

Uroš Trifunović, bek turske Karšijake, i Marko Pecarski, krilni-centar Partizana, doneli su nam iz Letonije titulu evropskog šampiona u juniorskoj konkurenciji.

Ponosni očevi u razgovoru za „Alo! Sprint“ ističu da im je posebno drago što su im se deca, bez pritisaka i forsiranja, rano opredelila za sport koji je njima doneo puno lepih trenutaka i ubeđuju nas da nema ljutnje kada im danas neko kaže da su ih več nadmašila. I Aleksandar i Miroslav uživaju u iskrenim, dečačkim osmesima Uroša i Marka, kojima je košarka još samo igra, pre nego što im postane i posao.

Ne želeći da im stvaraju dodatni teret, na dočeku reprezentativaca na Aerodromu „Nikola Tesla“, nije bilo ni Trife ni Miča...

- Da se Uroš vratio sa rekreativne nastave, sigurno bih ga dočekao, ali ovog puta mi je bilo draže da što duže bude u društvu svojih drugara, šampiona - pedagoški razmišlja Aleksandar Trifunović, bivši trener Karšijake.

Dok je Marko iz aviona iznosio zlatnu loptu namenjenu najboljem igraču Evrobasketa u Rigi, tata Mič je čestitke slao sa Zlatibora, gde dugo godina vodi košarkaški kamp.

- Ovo je njihovo vreme, ne bih ja puno da pričam o Markovoj karijeri. Dobro znam koliko natapa dres da bi na kraju sa saigračima stigao do ovakvog uspeha.

Dok roditelji stoje po strani, Uroš Trifunović i Marko Pecarski na terenu nadograđuju prijateljstvo započeto još u osnovnoj školi, nastavljeno u KK Zemun, a učvršćeno u juniorskoj reprezentaciji Srbije, sad na Evrobasketu u Letoniji.

Uroša će danas mnogi prvo prepoznati po kovrdžavoj kosi, ali nadalje će se sve više prepričavati njegovi nepredvidljivi driblinzi, asistencije i koševi. Momak je sa 10 godina neko vreme trenirao u Crvenoj zvezdi, talenat je brusio u Zemunu i Megi, da bi odlaskom oca Aleksandra na mesto trenera Karšijake, postao igrač ovog turskog kluba. Sad već može da bira gde će nastaviti karijeru.

- Prijatno sam iznenađen kvalitetom turske lige. Imaju velike talente, odlično su organizovani i prija mi što sam u takvoj sredini. Naravno, cilj mi je Evroliga, možda doguram i do NBA lige, što da ne? U međuvremenu, voleo bih da zaigram i za Zvezdu, logično, odmalena navijam za taj klub - uz osmeh će Uroš.

Kada ga pitamo kako se bori s teretom očeve slave, koja ga prati od prvih košarkaških koraka, on odgovara:

- Uopšte ne osećam taj pritisak. Sa tatom imam odličan odnos. Od njega sam puno naučio, ali postoji dosta stvari koje tek treba da naučim. Otac mi je jedan od uzora, privatno i košarkaški. Uživam da ga gledam i sada kao trenera. Sviđa mi se kako vodi utakmice.
Poređenja s Aleksandrom ne može da izbegne...

- Kažu da smo igrački puno slični, čak i ja mogu da pokrijem pozicije od jedan do tri, tu smo negde i po visini... Razlikujemo se možda samo po frizuri. A i to oko frizure, sve više je onih koji mi kažu da ih zbog stajlinga podsećam na legendarnog Dražena Petrovića. Prija mi poređenje, ali se trudim da izgradim sopstveni stil igre.

Gledajući stare snimke Aleksandrovih utakmica, Uroš posebno ističe jednu...

- Ona pobednička trojka s jednog na drugi kraj terena, na derbiju s Partizanom, antologijska je. To je teško uvežbati, priznajem...

Bek juniorske reprezentacije Srbije mašta o seniorskom dresu nacionalnog tima, pa čak i trenutku da zajedno zaigra sa Nemanjom Bjelicom, koga posebno ceni.

- Fotografisao sam se sa mnogim poznatim košarkašima, ali slika sa Bjelicom zauzima posebno mesto u mom albumu.

Miroslava Pecarskog pamtimo po partijama u Partizanu od 1987. do 1991. godine, kasnije i po igrama u Grčkoj i osvojenoj Evroligi sa Panatinaikosom.

Njegov sin Marko, takođe, igra na poziciji centra ali je mnogo raznovrsniji, ubojitiji. Na pitanje u čemu mu još ne polazi za rukom da nadmaši oca, mladi košarkaš Partizana će:

- Uh, u zakucavanjima je nedostižan. Trudim se da ga iskopiram u tom elementu, ali ga je zaista teško prestići. Mada, različiti smo dosta, drugo je bilo to njegovo vreme, drugačija se košarka igrala tada, a potpuno drugačija je danas. A i nastojim da budem ono što jesam. Uživam dajući poene, asistirajući, nisu mi strane ni trojke. I nikad prezime Pecarski nisam doživljavao kao teret, niti pritisak, već isključivo kao prednost. Dragoceno je kad imaš celi život pored sebe nekoga s tolikim iskustvom, nekoga ko u svakom trenutku može da te posavetuje, usmeri na pravi put - zrelo rezonuje naš zlatni junior.

I Marko priznaje da mu košarkaška lopta nije bila nametnuta u najranijem detinjstvu, jednostavno, postala mu je vrlo brzo omiljena igračka.

- Kada sam se rodio, moj tata je već imao košarkaški kamp na Zlatiboru. Ti tereni su mi bili omiljena igraonica. Na Zlatiboru sam napravio prve košarkaške korake, tamo sam se zaljubio u ovu magičnu igru.

Marko kaže da je privilegovan što nosi dres Partizana, baš kao i njegov otac pre 20 godina. Posvećen je crno-belima, ali ističe da je igranje u dresu Srbije nešto posebno.

- Idem korak po korak, želim da se dokažem u seniorskoj konkurenciji, a cilj mi je i A reprezentacija. Ne obazirem se na priče o kamionima i avionima, za najveće evropske klubove ima još vremena, neće oni pobeći. Uživam u košarci, radim ono što najviše volim, a sve ostalo će doći vremenom. Velika mi je čast što sam i prošle i ove godine sa reprezentacijom došao do titule prvaka Evrope u konkurenciji igrača do 18 godina. Zlatnu loptu, priznanje MVP sa Evrobasketa u Letoniji, posvećujem porodici, prijateljima, ljudima koje volim - iskreno će Marko.

Uroš i Marko. Deca za primer. Naši zlatni dečaci!