U AUSTRALIJI JE BOLJE, ALI U SRBIJI JE LEPŠE Srpkinja koja je proglašena za najlepšu košarkašicu na svetu ekskluzivno za Alo: Pohađam akademiju Željka Obradovića, čast mi je da učim od najboljeg!

I lepa, i pametna, Jelena je devojka koja pleni šarmom i razoružava osmehom

Jelena Todorović
Jelena Todorović, Foto: Instagram.com/JelenaTodoroviic

Život košarkašice Jelene Todorović je pun iznenađenja. Kao mala, Jelena je sa porodicom izbegla iz Srbije tokom NATO bombardovanja u Australiju i tamo započela novi život, gde je postala misica, a ujedno i počela ozbiljnije da se bavi košarkom. Svojevremeno je u Srbiji igrala za Crvenu zvezdu, a sada je u dalekoj Australiji trener seniorskih muških timova, a podučava i mlađe generacije. 

Prošle godine je lepa Jelena proglašena najlepšom košarkašicom sveta i preuzela titulu od Hrvatice Antonije Mišuri, a ta vest izazvala je veliku pažnju medija u regionu.

Stupili smo u kontakt sa Jelenom, kako bismo od nje čuli čime se sada bavi, kao i o njenim planovima i ambicijama. 

1. Da li vam epitet najlepše košarkašice sveta odmaže ili pomaže?

- Iskreno sebe ne vidim kao najlepšu košarkašicu sveta, ali hvala ljudima koji to misle. Mislim da je to mač sa dve oštrice, ali treba napraviti najbolje od svake situacije makar bila loša i iskoristiti svaku priliku da činite dobro.

2. Sport ste spojili sa modelingom. Kako je došlo do toga da se prijavite za Miss Australije?

- Ceo život sam u sportu tako da uvek spajam sport uz sve! Košarka je najveći deo mene, pored nje imam dosta hobija kao sto su sviranje klavira, umetnost i mnoge druge stvari jer me je oduvek sve zanimalo. Za Miss Australije su mi prišli jedno veče u restoranu gde sam sedela, pitali ako želim da budem deo svega toga i ja sam pristala iz razloga što volim sebe da testiram i stavljam u zahtevne situacije. Bilo je zaista lepo iskustvo, mislim da je dosta drugačije od klasičnog "modelinga" jer ovde više gledaju kakva si osoba, a ne samo lepotu.

3. Tokom Nato bombardovanja, vaša porodica i vi ste prešli u Australiju. Čega se sećate iz tog perioda, da li vam pada na pamet gde biste bili sada da ste ostali u Srbiji?

- Sećam se da sam se malo plašila jer sam znala da se loše stvari događaju u Srbiji. Kao mala kad sam došla u Australiju, sve mi je bilo čudno i trebalo mi je neko vreme da se uklopim. Uvek razmišljam o tome da nije bilo rata i svega toga lošeg, gde bih ja bila sada. Život je čudo i verujem da se sve dešava sa nekim razlogom.

4. Kakav je život u Australiji? Da li se više družite sa našim ljudima?

- Život u Australiji je fantastičan što se tiče standarda, živim blizu okeana i to mi je najlepši deo ove zemlje. Australija je jako dobro organizovana pogotovo sad za vreme korone, ovde je skoro pa nema više. Uglavnom se družim sa ljudima našeg porekla ili sa drugim evropljanima kao sto su Grci. Imamo dosta dešavanja u našoj zajednici, najviše naravno volim sportska dešavanja i sad u martu organizujemo dobrotvorni 3 na 3 turnir ispred naše crkve, gde svi prihodi idu u organizaciju "Srbi za srbe".

5. Da li pratite igre Zvezde?

- Pratim sve što se tice košarke od naše lige, evrolige do NBA. Naravno da sam Zvezdaš ali trenutno jedva čekam Olimpijske igre i svim srcem mislim da možemo da napravimo sjajan rezultat u ženskoj i muškoj reprezentaciji. Trenutno završavam akreditaciju na Beogradskom Univerzitetu preko interneta, mentor i uzor trenerski mi je Željko Obradović i pohađam njegovu trenersku akademiju koja se zove "Euroleage Head Coaches Board". Mislim da sam jedina devojka na akademiji i čast mi je da učim od najboljeg na svetu.

6. Ko vam je bio sportski ili košarkaški uzor?

- Imala sam puno uzora iz sveta sporta i košarke tokom godina. U sportu prvi uzor mi je bila teniserka Jelena Dokić, sećam se da kad sam tek došla, cela Australija je pričala o njoj i bili smo u prilično sličnoj situaciji, čujemo se povremeno, Jelena je stvarno izvanredna osoba. Takođe su mi uzori bili mnogi naši sportisti ali najviše me inspirisala naša zlatna medalja na svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. kad su košarkasi pobedili. Odmah sam se sledeći dan u školi svima hvalila i bila sam jako ponosna, najviše na to što sam znala da nam se dešavaju loše stvari i nepravda i pored svega toga mi i dalje pobeđujemo! Ali mogu vam reći da mi je najveći uzor uvek bio moj mlađi brat koji se bavi košarkom.

7. Sada ste profesionalni košarkaski trener. Kome predajete i da li je lakše biti igrač ili trener?

- Da, sada sam trener, poslednjih par godina radim uglavnom sa seniorskim muškim timovima ovde u Australiji, ali mogo volim rad sa decom. Radim na velikom projektu, kako bih poboljšala juniorski košarkaški program u Australiji i uz pomoć mnogih divnih ljudi iz sveta košarke želim da im pokažem naš "evropski" sistem, za koji mislim je neprikosnoven, uporedo i treniram u14, u16 i u18 dečake i imam do sada veliki uspeh.

Još pokušavam da shvatim šta je teže, igrati ili biti trener. Kako stvari stoje sve više mislim ovo drugo, jer biti trener pogotovo sa mlađim kategorijama znači biti nečiji uzor, pedagog, mama i tata, drug, psiholog i mnogo još toga. Znam da pored familije najveći doprinos mom životnom oblikovanju su bili moji treneri i čini me srećnom činjenica da mogu nekoga da usmerim na pravi put i inspirišem na bilo kakav način. Posao trenera je zaista težak posao, ali i zahvalan.

8. Pre ove pandemije, koliko ste često posećivali Srbiju? Šta vam najviše nedostaje? Nameravate li jednog dana da se vratite?

- Ja sam u Srbiji skoro svake godine, uvek volim da kažem "U Australiji je bolje, ali u Srbiji je lepše". Tu mi je porodica i puno prijatelja koji mi uvek nedostaju, jer posle nekog perioda u Australiji, mi smo se vratili u Beograd gde sam završila gimnaziju. Tako da sam ceo život između dva sveta i uvek me nesto vuče nazad, ali nikad se ne osećam da sto posto negde pripadam, volim da mislim da sam "svetski čovek".

Nastaviće se...

Bonus video: 

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

Povezane vesti