SONJA PETROVIĆ U ALO!: Više me ne gledaju kao tatinu ćerku, JOŠ MALO PA SVIRAM KRAJ!

* Sonja Petrović je u vezi sa veslačem Milošem Vasićem

* Idol joj je Dejan Bodiroga

* Otac Sonje Petrović je čuveni košarkaški sudija Radoslav Petrović

 

Kada je reč o ženskoj košarci u Srbiji, ali i u Evropi, teško je pronaći ekvivalent Sonji Petrović!

Ma nije teško, nemoguće je. I na šampionatu Evrope, koji je nedavno završen u Beogradu, Sonja je potvrdila reputaciju jedne od najboljih ikada u svetu košarke. Na grudima joj je još jednom zasijala medalja (ovog puta bronzana), a izabrana je i u idealnu petorku prvenstva.

Ali kada razgovarate sa Sonjom, dođete do zaključka da je ova velika šampionka, devojka koja je prošle sezone 12. put u karijeri igrala na završnom turniru Evrolige i dalje ona ista stidljiva i skromna devojčica koja je pre gotovo deceniju stupila na veliku košarkašu scenu. U njenom glasu nema prepotencije, njena obećanja nisu bombastična, njeni planovi su potpuno realni...

Devojka koja je sinonim za uspeh naše ženske košarke bila je gošća „Alo!“ i otkrila nam je stvari o kojima do sada nije govorila. Priču smo počeli od momenta kada ju je otac, nekadašnji poznati košarkaški sudija i kasnije funkcioner našeg saveza, Rade Petrović, odveo u Barselonu. Na našu konstataciju da je postigla sve i ostvarila sjajnu karijeru, skromna Sonja samo odgovara:

- Sve mislim da sam imala sreće - počinje uz blagi osmeh i u dahu dodaje:

- Tokom karijere sam uvek imala tatu, koji mi je uvek pomagao da donesem prave odluke. Uvek smo birali pravi klub, nisam uvek ja bila najbitnija, već je prioritet bio da budem u sredini u kojoj ću najviše naučiti ili igrati tamo gde ću morati da se izborim za mesto. Da, bilo je situacija kada se možda i nisam slagala sa izborom ili sa savetima, bilo njegovim, bilo maminim. Ali ispostavilo se da su bili u pravu.

Kako je sve počelo?

- Sa 17 sam otišla u Barselonu. Zatim je usledila Francuska i Bruž, pa šest godina u Spartaku, tri u Pragu i dve u Kursku. I sada idem u Đironu i Španiju. Zaokružila sam. Zezaju se neki i kažu da je to najava mog oproštaja. Shvatam da su stigle godine kada ne mogu da očekujem da imam još mnogo sezona. Ne žalim se, zaokružila sam karijeru ovim reprezentativnim uspesima. Koliko god da sam ponosna na sve ono što sam uradila u klubovima, toliko to ne bih bila da nisam uspela da ostvarim rezultate sa reprezentacijom.

Sigurno si bila suočena sa pričom „ma ona je tatina ćerka“?

- Bilo je i toga. Kada smo sestra i ja igrale, ljudi su nas napadali. Gledali su moj uspeh kroz njega. Nisu mislili da sam dobra, već da me on gura. I sada, kada ljudi osuđuju sportiste čiji su roditelji iz sveta sporta, uvek ih branim. Ne znaju ti ljudi kakav pritisak mi trpimo. Najveću uspeh mi je to što sam prestala da budem Radetova ćerka, već sam izgradila ime. Rade je uvek bio kritičan, nikada me nije hvalio. Kada sam doživela da osvojim medalju na Olimpijskim igrama i da mi kaže: „OK, sada mogu da ti čestitam“, to je bilo sjajno. Zato moje dete nikada ne bih poslala na košarku, pošto ne bih znala kako da se postavim. Tip sam koji uvek pred sebe postavlja najveća očekivanja, takvi su i moji, i to je breme sa kojim sam se izborila tek kada sam odrasla.

Bilo je momenata kada si pomišljala da digneš ruke od svega?

- Imala sam mnogo povreda. Bila sam najbolja u mlađim kategorijama, a onda sam došla u situaciju da vežem povrede i da je „prošao voz“. Igračice protiv kojih sam igrala prešle su u seniorsku košarku, a ja sam imala osećaj da sam stala u mestu. Pomišljala sam i da kažem da je možda vreme da prihvatim da nisam uspela. Ali ljudi oko mene su imali poverenje, trenirala sam i to mi je uvek bio lek za sve. To mi je bio put ka ispunjenu snova.

A ispunila si ih?

- Jedina stvar koju nisam uspela je da osvojim WNBA prsten. Zadovoljna sam i onim što sam postigla i načinom na koji sam stvorila imidž u košarci. I sada da završim, bila bih ponosna.

Koji momenat nikada nećeš zaboraviti?

- Doček na balkonu posle osvajanja Evropskog prvenstva u Budimpešti 2015. Niko to nije mogao da sanja. Sanjali smo svi medalje, ali da će nas tako neko dočekati, toliko ljudi... Kao klinka, ne bih se ni usudila da mi tako nešto prođe kroz glavu. I dan-danas me prođe jeza kada naletim na neki klip sa tog dočeka. Ja sam počela da treniram zato što sam išla na te dočeke naših košarkaša. Skandirala sam njihova imena, a doživela sam da sada neko skandira moje ime. Tada kažeš sebi - vredelo je sve.

Koja je tajna uspeha jednog tima u ženskoj košarci? Sigurno je teško povezati sve i uskladiti 12 različitih karaktera?

- Možda najveća snaga Marine Maljković je to što je žena i može da nas razume sa tog aspekta. A ona je i sjajan psiholog. Naše okruženje je specifično, ako dozvoliš ljubomoru i zavist, teško ćeš doći do uspeha. I kada stvari nisu bile najsjajnije kada je u pitanju atmosfera, naša sreća je bila to što smo posvećene i što osećamo ljubav prema nacionalnom dresu. Onda energijom i motivisanošću kompenzujemo. Ove godine je stvarno bilo 12 karika koji čine snažan, savršen lanac. Pokazale smo da uprkos milion prepreka može da se ostvari rezultat. Svaka od nas je drugačija, toliko smo sve različite, da deluje da ne možemo da funkcionišemo kao celina. Ja, recimo, umem da planem, ali svaka od mojih saigračica zna da ću ih uvek zaštititi. Opet, moraš i da znaš šta i kome možeš kada da kažeš. Eto, mi čitamo jedna drugu... Ljudi nekada ne shvataju da je u ženskoj košarci posebno bitan tim.

Da li ima nekih novih lica koje ćemo u budućnosti gledati kao Sonju Petrović?

- Videlo se da imamo nova lica. Prvo Aleksandra Crvendakić. Svi je porede sa mnom, ima sličnu crtu kao i ja, mnogo očekuje od sebe. Ona ne može da sagleda koliko nam je bitna, koliko sa njom igramo bolje. Stasala je. Dragan Stanković je pokazala da se sa razlogom u nju ulagalo i da ima kapacitet da preuzme bitnu ulogu. A videlo se to i kod Stanaćeve, pa Nine Milić. Nadamo se da su stekle iskustvo da uskoro preuzmu veće uloge.

Slede kvalifikacije za EP, ali i Olimpijske igre? U kvalifikacijama za Tokio ćemo sigurno gledati i tebe?

- Iskreno, sve što smo uradile do sada bilo bi uzaludno da ne odemo na Olimpijske igre. Tek u Riju smo shvatile šta znači biti deo olimpijske porodice. Nadam se da ćemo ići i da ćemo tamo zaokružiti sve što smo uradile do sada.

Zvuči kao da bi te igre bile i tvoj oproštaj od reprezentacije?

- Bilo bi glupo da najavljujem te stvari, ali da. Ne zaluđujem se da ću još dugo igrati. Da mi odemo na OI, pa ću lako posle toga da izjavim. Iskreno, bila bih zadovoljna onim šta sam dala reprezentaciji i povukla bih se čistog obraza - objasnila je Sonja u ispovesti za „Sport plus“.

BONUS VIDEO:

Sonja Petrović u redakciji Alo