Otvorena, beskompromisna, najiskrenija ispovest Miličića - istina o Americi: "Kao da idem na Goli otok..."

Darko Miličić, bivši centar Detroita i našeg nacionalnog tima, otkrio je zašto je počeo da trenira košarku.

- Iz ljubavi! Bilo je valjda normalno s obzirom na visinu koju sam imao da krenem da se bavim košarkom. Doduše, nisam u startu bio u velikoj ljubavi sa ovim sportom, ali vremenom mi je bilo sve lepše - kaže Miličić.

Sa nepunih 14 godina napustio je kuću i otišao u vršački Hemofarm da uči zanat.

- Spletom okolnosti ljudi iz Hemofarma su došli da gledaju neku našu prijateljsku utakmicu na kojoj su me zapazili i došla je ponuda za taj projekat sa mladim igračima iz cele Jugoslavije. Živeli smo u nekoj varijanti internata, tu smo zajedno spavali, zajedno trenirali... U tom periodu mi nisu falili roditelji, jer kao klinac osetiš slobodu, novi prijatelji, nov sistem treninga i takmičenja, a meni je sve to bilo zanimljivo. U Vršcu nisam morao ni na šta novo da se navikavam. Sada su svi ti momci manje-više dosta uspešni i to je neki plus tom Hemofarmovom projektu.

Kada je izabran kao drugi pik na draftu NBA, Miličić je bio maloletan i nesvestan šta to znači za njegovu karijeru, jer ono o čemu su mediji pisali i kako je pričala javnost, nije se podudaralo sa stanjem u njegovom životu.

- Nisam bio svestan šta se izdešavalo u kratkom periodu. Bio sam u Srbiji kada su mediji počeli da pišu o mom odlasku u Ameriku i meni je sve to bilo smešno. Idem kao neki drugi pik, slušam o milionima. A ja tražim 50 dinara da kupim smoki, ostavio sve pare na ruletu. Sve je to meni bilo nerealno, međutim, to se izdešavalo u tren oka i ja sam stvarno otišao tamo. To zvanje drugog pika i sva ta medijska pažnja, gde te svi prepoznaju na ulici, meni je kao klincu bilo jako zanimljivo. Međutim, kao i sve u životu, i to dosadi, malo čovek hoće da se skloni iz svega toga i dođe period kada vam dođe preko glave i medijske i ljudske pažnje.

Na početku NBA karijere veći deo vremena Darko je provodio sam. Roditelji su mu dolazili nekoliko puta nakratko, ali je uglavnom bio usamljen i nostalgičan.

- Nedostajalo mi je sve iz Srbije! Nisam mogao da se priviknem na njihov mentalitet života i funkcionisanja. To je sigurno jedan od razloga zašto nisam maksimalno iskazao svoj potencijal, jer šta god u životu da radiš, ne može da uspe ako si nezadovoljan. A bio sam ekstremno nezadovoljan. Od mog dolaska tamo pa do polaska kući, samo sam brojao dane, pa kad jedan prođe, ja ga prekrižim i brojim jedan manje. Kada se nalazite u takvom ambijentu gde niste srećni i zadovoljni, nikako ne možete da budete uspešni u tome što radite. Imao sam odbojnost, ne prema Amerikancima, ali generalno prema tom sistemu i načinu kako oni žive i kakvi su im pogledi. Previše su im bitne materijalne stvari, nema druženja. Sve se svodi na to „ja, ja, ja”, stalno neki planovi, nema neobaveznog druženja, ne možeš da se nađeš s nekim da dogovoriš za neko piće, druženje, to ne postoji. Sve im se svodi na neku plansku organizaciju za sledeću nedelju, pa mi kažu „hajde, ubaciću te možda za dve nedelje”. Šta da me ubacuje, treba samo da popijemo piće. Oni žive u tom sistemu da dočekaju penziju, pa ko umre - umro je, a ko je dočeka, uživa u tim blagodetima. U međuvremenu se manje-više ništa ne dešava, oni ne žive život.

Darko za sebe kaže da je dosta zatvoren, da je vremenom naučio kako da se otvori, ali kada je bio mlađi nije dozvoljavao da mu se priđe i objasni.

- U glavi sam rešio da sam tu samo da odradim to, ne razmišljajući da sebi i svojoj karijeri nanosim zlo. Nisam uopšte razmišljao o posledicama, već samo da odradim taj period života i da se vratim nazad. Međutim, taj period se odužio, mnogo više nego što sam planirao, u par faza sam hteo da se vratim nazad da spasem karijeru igranjem u Evropi, ali mi oni nisu dozvoljavali. Imao sam faze dobre i loše igre. I uvek se dešavala faza dobre igre pred kraj sezone, na to su se oni pecali i zadržavali me, ali ja mislim da je to bilo pogrešno.

Sa samo 24 godine dobio je prvo dete sa suprugom Zoranom, a ubrzo su porodicu proširili za još dva člana. Ipak, ni nova životna uloga nije mogla toliko da utiče na njegovu karijeru.

- Do prvog deteta ja sam već bio istrošen i prošao mnogo nekih loših stvari. Već sam tada bio u fazonu da se vraćam, ali nažalost ostao sam tamo. Pokušao sam da im objasnim da nam ne ide, da bi trebalo da se vratim, ono što oni misle da ja jesam, u stvari nisam. Ali, imali su pravo, s obzirom na moje ponašanje i kako sam se ophodio prema njima, da misle da sam malo budala. Ostao sam do kraja, ali da su mi dozvolili da se vratim, možda bih i danas igrao košarku.

Povratak u Srbiju je bio iznenadan, u početnoj fazi sezone, pred jedan meč Darko se oprostio od svojih saigrača i trenera i rešio da okonča muku zauvek.

- Nikad jači osećaj! Nikad jači trenutak kada sam raskrstio sa svime. Meni su odlasci na utakmice bili kao da idem na Golgotu ili Goli otok. Ja sam faktički bio u borbi protiv celog sveta, svi protiv mene i ja sam protiv svih.

Darko je sada porodični čovek, brižan suprug, otac troje dece, živi u svom malom carstvu u blizini Novog Sada i bavi se voćarstvom. Lazar, Luka i Lara su najlepši deo njegovog života, a ulogu oca zasad dobro igra.

- Ja se trudim i samo Bog zna da li radim dobru ili lošu stvar. Da li grešim? Grešim sigurno, ali trudim se da od njih napravim poštene i dobre ljude i da cene sve to što imaju. Sport je nešto najlepše čime možeš da se baviš, a njima je Bog talenat dao, fizikalije imaju. Nije bitno u kom će rangu da igraju, meni je najbitnije da ostanu u sportu što je duže moguće, jer se ažurnost i posvećenost poslu razlikuje između ljudi koji se bave sportom i onih koji se ne bave. Zorana i ja nemamo određeno ko je dobar a ko loš policajac, pa nekada hoćemo da glumimo strogoću, a ovi naši su namazani, pa se onda na kraju svi smejemo - zaključio je Miličić za "Blic".

BONUS VIDEO:

Srećko Lisinac za Alo govori o dočeku i teškom turniru koji predstoji u januaru!