Vodim svoju Nemicu kod babe da se ispričaju!

„Niko nikada nije slavljen zbog onoga što je dobio. Slava je nagrada za ono što je neko dao“

Marko Marin je, svedoci smo, Zvezdi dao sve. Ne samo fudbalsko umeće - a jeste, i te kako - godinama sticano u belom svetu, a dugo čekano na srpskim terenima. Dao joj je i srce i dušu. Ljubav, iznad svega. I zato je, dabome, slavljen na „Marakani“, čineći da pomenuta davnašnja mudrost američkog predsednika Kelvina Kulidža živi i vek kasnije.

A do kada će Marko Marin nositi oreol najsjajnije zvezde tima što se jarkom bojom jesenas upisao u klupsku istoriju? Ostavljajući za sobom 2018, on sam nije ostavio dilemu da li u 2019. ostaje Zvezdin. O tom vremenu budućem, kao i o proteklom, Ligi šampiona, našima i Nemcima, o porodici, životu u Beogradu, među svojima...

Za „Sprint“ priča ovaj Srbin rođen pre skoro 30 godina u Bosanskoj Gradiški.

- Lepo mi je ovde. Ne fali mi ništa. Do kada će trajati, videćemo. U fudbalu nije presudna želja pojedinca. Na dužinu boravka utiču mnogi faktori, aktuelni klub, drugi klubovi... Svakako bih voleo da doživim još velikih uspeha sa Zvezdom - poručuje Marin u razgovoru na naš magazin.

Jedan uspeh, zapravo podvig, ostvarili ste u minuloj godini. Pobeda nad Liverpulom i bod otkinut Napoliju u „grupi smrti“ Lige šampiona pamtiće se dugo, dugo na „Marakani“...

- Zna i Evropa šta smo uradili. Stranci naš uspeh vide značajnijim od nas samih. Shvatio sam to iz razgovora s prijateljima iz Nemačke. Svi oni znaju da je Liverpul u prošloj sezoni igrao finale Lige šampiona, a ne pamte, kažu, da je Zvezda u skorije vreme uradila nešto veliko u Evropi. „Kako ste uspeli da pobedite?“, začuđeno su me pitali. „Super ste odigrali, razbili ste Liverpul.“ Mnogo takvih poruka sam dobio od bivših saigrača.

Kako bi Nemcu opisao Zvezdu?

- Poslužiće anegdota kako su je sami doživeli. Prijatelji iz Nemačke, baš Nemci, koji su me gledali svuda po Evropi, dolazili su na sve utakmice Lige šampiona jesenas u Beogradu. Posle Liverpula, kažu mi: „Pa šta je ovo, 90 minuta svi stoje i navijaju. Nijednom nisu seli. Sigurno ih bole noge više nego tebe, koji si igrao“. To što su doživeli na Zvezdinom stadionu, nisu nigde. Takvu atmosferu, takvo gledanje utakmice, to nikad neće zaboraviti. Siguran sam.

S kim si od nekadašnjih saigračima u kontaktu?

- Čujem se s mnogim Nemcima, Brazilcem Naldom, s našima Banetom Ivanovićem, Tomovićem, da ne nabrajam dalje. Naravno, među njima je Jagoš Vuković. S njim se čujem skoro svaki dan. Pre utakmice s Pari Sen Žermenom mi je rekao: „Ne znam šta bih dao da večeras igram na ’Marakani’“. Voleo bih da ponovo budemo u istom klubu. On i ja, zvezdaši u Zvezdi. Uh, kad bi bilo...

Da li bi živeo u Beogradu po završetku karijere?

- Znam Beograd odranije, dolazio sam. Supruzi i meni, s našim malim sinom, ovde je super. Lepo je kad može da se oseti ljubav ljudi, a mi osećamo.

Nisi stranac među svojima?

- Ne, ovde me ne gledaju kao stranca. Ipak, zasad je plan da se po završetku karijere vratim kući u Frankfurt. Tamo sam odrastao, imam mnogo prijatelja. Ali ko zna, ukoliko ovde provedemo dve-tri godine, i taj plan može da se promeni. Možda i ostanemo.

Šta to ima Beograd u odnosu na druge gradove za koje si profesionalno bio vezan?

- Više su to ljudi, koji zapravo i čine grad. Karakteri ljudi. Pozitivni su, bar prema meni. Prija mi to. Takođe, za porodicu s malim detetom, kao što smo mi, ima mnogo mesta za uživanje. Mnogo je lepih parkova, igraonica...

Jesi li nekad razmišljao o reprezentaciji Srbije? Da li te je neko zvao? Iz Bosne i Hercegovine, u kojoj si rođen, rekao si da nije...

- Niko me ni iz Srbije nije zvao. O tome je počelo da se piše kad je već bilo kasno.

A imaš li želju da ponovo budeš reprezentativac Nemačke? To nisi još od učešća na SP 2010, tada kao 21-godišnjak.

- Teško je ponovo ući u reprezentaciju. Kroz Ligu šampiona sam mogao da se pokažem, da možda opet budem u fokusu, ali da ne budem previše negativan, kvalitet srpske lige je drugačiji nego u najjačim šampionatima u Evropi. Nije lako vratiti se... Nemačka ipak ima fantastične igrače, svejedno što se to nije odrazilo na rezultate u 2018.

Tvoj životni rezultat u 2018. je brak sa Sarom. Zna li srpski? Tvoja baba Stoja, po majci, rekla je da je ništa ne razume...

- Ma tome smo se svi čudili. Sara je i letos, kad smo bili kod babe, pričala solidno srpski. E, zato ćemo sada za Božić u Gornje Podgradce, da se baba ispriča s mojom ženom. Sara je polunemica, poluperuanka i zaista ume da priča na našem jeziku. Greši malo u padežima, ali sve razume.

Ko joj je učitelj - ti? Ili uzima časove?

- Nije bilo časova. Uglavnom je naučila kroz razgovor sa mnom. Pomogla joj je i Tijana, supruga Jagoša Vukovića. U Atini su se sprijateljile i sad se čuju svaki dan.

Da li je tebe iznenadila neka srpska reč kad si došao u Beograd ili si znao sve?

- Ne sećam, verovatno jeste. Sigurno je da ne znam sve reči.

Kako psuješ - na nemačkom ili na srpskom?

- Na srpskom. Isključivo.

Ne kriješ da voliš kuvanje. Šta najviše spremaš?

- Više kuvam zajedno sa ženom, lakše je. (smeh) Volimo azijsku hranu. Kuvamo i za sebe i za goste, naravno. Sam najčešće spremam pastu.

Nemci su ti dok si igrao tamo nadenuli nadimak Čarobni Patuljak. Da li ti je smetalo?

- Nije, to je bilo u pozitivnom smislu. Zvali su me i Medžik Marin. Bilo je mnogo nadimaka, ali mi nijedan nije smetao.

Kako bi ti nazvao Marka Marina, da si novinar?

- Hvala bogu, nisam novinar, pa ne moram da smišljam nadimke. (smeh)

Hvala bogu, on je fudbaler.