Tošić prekinuo ćutanje i otkrio veliku tajnu iz vremena kad je igrao za Partizan

Dva puta je bio u Partizanu i oba puta imao značajnu ulogu u osvajanju trofeja. Postigao je mnogo važnih golova, udelio sijaset asistencija, ali imao i nekoliko bitnih poteza van terena od kojih je svakako najznačajniji nagovor Bibrasa Natha da dođe u Humsku.
Bio je to veliki poklon Zorana Bambija Tošića klubu koji ga je proslavio i za koji navija od malena, a čije partije prati i u dalekom Kazahstanu, gde će danas i proslaviti 34. rođendan.

Ima li nekog slavlja večeras ili 34. rođendan baš nije nešto što bi trebalo graciozno proslavljati?

– Da sam u Srbiji možda bih ga i proslavio sa porodicom i prijateljima, a ovako, imajući u vidu da danas imamo utakmicu protiv Kaspija, potpuno sam fokusiran na to šta nas očekuje. Nadam se da ću za poklon dobiti pobedu na tom susretu i to će biti dovoljno – počinje priču Tošić.

Danas, praktično, postaješ veteran, a kad si nam došao prvi put bio si tek momak. Koliko si imao godina, 21-22?

– Bio sam mladi reprezentativac i imao 21 godinu. Bilo je to ostvarenje sna, jer je Partizan klub za koji navijam od kada znam za sebe. Stvarno ne mogu da verujem da je od tada prošlo 13 godina. Kao juče da sam debitovao protiv Vojvodine. Dva puta sam igrao za ovaj klub i uvek se ovde osećao kao kod kuće.

Promeni si brdo saigrača i četvoricu trenera, zar ne?

– Uf, ne mogu ni ja odmah da se setim. Idemo redom… Miroslav Đukić… Slaviša Jokanović… Miroslav Đukić… Zoran Bata Mirković… Savo Milošević… Tako je, bila su četvorica. Sad kad ih ovako poređaš jednog pored drugog, shvatiš koliko su to zapravo velika fudbalska imena. Istinske legende srpskog fudbala i ponosim se što sam imao mogućnost da radim sa njima. A ponos je bio raditi i sa svim tim igračima, ali pre svega sa Sašom Ilićem.

Kad si ga već pomenuo, Sale se penzionisao u petoj deceniji, možeš li i ti da „guraš“ dotle?

– Mislim da ću igrati još nekoliko godina i verujem da mogu da pružim još mnogo toga, ali nisam baš siguran da ću brojati toliko. Videćemo. Fudbal je moj život i svi moji budući planovi su vezani isključivo za njega. E sada, na koji način ću ostati u fudbalu, to još ne znam, ali imam nekoliko godina da razmislim i pronađem adekvatan model. Za sada sam fokusiran na igre u Tobolu, a za posle ćemo videti.

Kako ti je uopšte u Kazahstanu?

– Sjajno. Ovde sam nekih mesec dana, a mislim da sam već posle 24 sata navikao na sve, budući da me sve ovde podseća na Moskvu i Rusiju. Počev od jezika, do mentaliteta. Zaista mi je lepo ovde.

U tim godinama valjda i adaptacija ide lakše?

– Verovatno da ima i toga, ali realno, u klubu imam nekoliko igrača iz Srbije koji su mi mnogo pomogli da se što pre priviknem na sve ono što me očekuje i okružuje.

A, jesi li sa ove 34 godine zadovoljan šta si postigao u fudbalu?

– Iskreno, razmišljao sam tome i kad malo vratim film, mislim da sam mogao da uradim malo više. Da mi je ova pamet bila radio bih malo više i malo bolje. Smatram da sam imao kvalitet da u Mančesteru igram malo više nego što sam igrao.

Malo te i maler poterao da baš u tvojoj eri na „Old trafordu“ igrao neuništivi Rajan Gigs.

– Eh, da je samo Gigs! Mislim da u fudbalu danas ne postoji takva ekipa kakav je bio Mančester tih godina. Recimo da su to bili Realovi "galaktikosi" i Barselona sa Mesijem, Ćavijem, Inijestom… I niko više. Prosto, nisi imao slabo mesto u timu. Van der Sar, Vidić, Skols, Nevil, Ronaldo, Runi… Ma, do sutra bih mogao da nabrajam. To su vrhunski igrači pored kojih je bila čast igrati. Mnogo sam naučio od njih, ali sam siguran da sam mogao da uradim više – zaključio je Tošić.