Miha otvorio dušu! Dotakao se borbe sa leukemijom, ali i ratnog perioda

- Život je fantastična stvar, pogotovo kada prolazite kroz nešto kroz šta sam ja prolazio. Onda uživate u svakom momentu, u svakom detalju. Praktično sam rođen dva puta. Prvo u februaru 1969. godine, a onda 50 godina kasnije. Videti jakog čovjeka da plače je posebna stvar, sa bolešću sam naučio da iznosim svoje emocije, naučio sam da plačem i nije me sramota toga. Nikoga ne bi trebalo sramota da bude. Pre toga, sve sam držao u sebi, onda sam shvatio da je plakanje dobra stvar, kao i pokazivanje ljubavi prema ljudi - rekao je Mihajlović.

Na pitanje da li se plašio, Mihajlović je imao direktan odgovor.

- Sanjati svoju sahranu, nekoliko puta, je veoma čudno. Nikada nisam izgubio nadu, sve sam to povezao sa svojom željom za borbu. Hranio sam svoju hrabrost. Naravno, doktori su imali veliku ulogu u svemu tome jer bez toga bih bio hrabar ali ne bih uspeo - naveo je Mihajlović.

Onda se osvrnuo  na ljude koji su ga za vreme lečenja bodrili da što pre ozdravi.

- U meni su se probudila dva osećanja - radosti, jer vidim sve te ljude sa balkona kako su se okupili samo da mi daju podršku i da me pozdrave. Srećan sam što sam video koliko ljudi me voli. Ali, isto, sam se osećao i tužno što ne mogu da bude sa njima. Nisam nikada imao sumnju, znao sam da ću da uspem - kazao je Mihajlović.

Nije mogao ovaj intevju da prođe, a da Mihajlović ne pomene svoj omiljenu Crvenu zvezdu sa kojom je 1991. godine osvojio Kup šampiona.

- Najbitnije sećanje je svakako osvajanje Lige šampiona sa Zvezdom, mojim omiljenim klubom. Ta pobeda u ne može da se uporedi ni sa jednom drugom - naglasio je Siniša.

Trener Bolonje je upitan kako se seća ratnog doba, a on je naglasio da bi najviše voleo da se ničega ne seća.

- Želeo bih da se ne sećam ničega iz ratnog doba, a u drugu ruku voleo bih da se sećam svakog detalja do kraja mog života. U ratu nema pobednika i dominantna boja je crvena, boja krvi. Krvi nedužnih ljudi - naveo je Mihajlović.