Ljudi moji, pa to je moguće: LUDNICA! Srbija na EP!

Zahvaljujući neponovljivom hrvatskom TV komentatoru Mladenu Deliću, koji je vodio možda i najuzbudljiviji živi prenos u istoriji jugoslovenskog sporta, ni danas gotovo da ne postoji fudbalski zaluđenik koji ne zna napamet akciju sa TV špica i opis poslednjih sekundi susreta koji je direktno odlučivao o učesniku EP. U delu te fudbalske lektire, ostale su zapisane Delićeve rečenice pune strasti, koje su kod mnogih tog decembra 1983. mogle da izazovu infarkt. Na kraju je srce moglo da pukne od sreće...

Jugoslaviju su u meču poslednjeg kola kvalifikacija samo pobeda ili remi od 1:1 vodili na EP, a rezultat se lomio od 0:1, preko 1:1, 2:1, 2:2, do konačnih 3:2, u šta je malo ko verovao. Kada je golman Simović pred poslednji, stihijski napad „plavih“ degažirao loptu, Velšani su već slavili remi koji je njih gurao ka Francuskoj. Gubitnici smo bili i mi i Bugari, a Mladen Delić je u delićima sekunde prolazio od očaja do euforije kakvu nijedan sportski komentator posle toga nije uspeo da proizvede:

„Nema više vremena za bilo šta! Nema vremena! 45, 38. Vujović, Vujović. Evo šansa. Gol, gol, gol! Pa ljudi moji, je li to moguće, ludnica, šta je ovo?! Šta će se ovo dogoditi, 3:2! Pa ljudi, šta je ovo?! Šta je ovo?! Radanović, Radanović, Radanović, Radanović... Pa je li to moguće, ljudi moji, kakva sreća?! Tresu se tribine! Pa šta ću vam reći, poštovani gledaoci. Vidite, šta je to, 3:2. Radanović.“
Uh, od ovog je stvarno moglo da se rikne.

 Ljubomir Radanović (58) već tri decenije radi kao fudbalski menadžer u Belgiji, a za „Sport plus“ je iz rodne Crne Gore govorio o tom jednom trzaju glavom i golu koji je zasenio sve ostale momente zavidne igračke karijere.

- Fudbal sam počeo da igram u Lovćenu, sedam godina sam nosio dres Partizana, bio i kapiten kluba iz Humske, nastavio sam u Standardu iz Liježa, bio sam igrač Nice, imao sam 34 nastupa u dresu reprezentacije Jugoslavije, za „plave“ kao odbrambeni igrač dao i tri gola, ali me većina pamti po tom pobedonosnom pogotku Bugarima. Kada se sva ta drama sa srećnim krajem poklopila sa Delićevim čuvenim komentarom, dolazimo do toga da sam ja proslavio legendarnog Mladena, a on mene. Doživljavam sve to kao veliku nagradu za sve što sam pre toga uradio u fudbalu.

Mladenu Deliću je to bio poslednji sportski prenos, u nastavku novinarske karijere njegov glas više nismo mogli da čujemo na fudbalu. Nažalost, nikad se više nismo ni sreli - započinje priču Radanović.

Nekadašnji kapiten Partizana priznaje da se te splitske noći seća kao kroz maglu, kaže da dugo nije bio svestan zbog čega je na „Poljudu“ nastala tolika ludnica.

- Kada smo se Miodrag Ješić i ja, tada jedina dva igrača iz Partizana, avionom vratili iz Splita u Beograd, na aerodromu me je sačekao novinar „Sporta“ Zoran Milović. Doviknuo mi je značajno: „Ljubo, ušao si u legendu“. Rekoh mu: „Preteruješ“. Ubrzo sam dobio objašnjenje da nijedan igrač pre mene golom u poslednjoj sekundi nije odveo neku reprezentaciju na tako veliko takmičenje. Ta filmska priča mi i sada prija, ali tada zaista nisam bio svestan važnosti tog gola. Svašta mi se motalo po glavi, bila je to utakmica za biti ili ne biti, rezultat se okretao, na kraju sam i ja jurnuo od radosti, a da u momentu nisam znao pravi razlog. Kao da se to dešavalo nekom drugom.

Teško da će se i desiti još nekome?

- Ma ovaj naš sport je čudo. Dešavalo se i dešavaće se mnogim svetskim fudbalerima, neće samo više moći nijednom jugoslovenskom igraču. (ha, ha)

A kada bi se takva šokantna završnica i desila Srbiji, ko bi bio Zlatko Vujović, a ko Ljubomir Radanović?

- Mogu da zamislim i takav rasplet. Dušan Tadić bi centrirao za Aleksandra Mitrovića, a ovaj glavom „na moj način“ matirao protivničkog golmana. Samo, ne bih nikome poželeo da dođe u situaciju da čeka sam finiš za tako nešto. Jeste to slađi način da se ode na jedno veliko takmičenje, ali nije dobar za zdravlje.

Da ne zaboravimo - ko bi bio dubler golmana Zorana Simovića?

- Uh, tu je Srbija baš tanka i ne vidim heroja iz redova „orlova“ koji bi mogao da odglumi Simovića.

Ko je Piksi u sadašnjem sastavu reprezentacije Srbije?

- Dušan Tadić, definitivno! OK, govorimo o različitom vremenu, o potpuno drugačijim okolnostima, ali Tadić je najpribližniji Draganu Stojkoviću. E sad, Piksi je sa 18 godina programiran da bude zvezda, dok je Tadić tek u 31. godini dočekao da bude priznat na svetskom nivou. Piksi je oduvek bio vođa, a Tadić je za mnoge tek kasno postao otkrovenje. Ukoliko Dušan bude uspeo da zadrži nivo forme sa one čudesne utakmice u Ligi šampiona tokom meča Ajaks-Real, Srbija ne treba da se plaši nikoga, čak ni Portugala sa Ronaldom u timu. Najiskrenije, odavno nisam video igrača kao što je to bio Tadić u duelu sa Madriđanima, a menadžerskim poslom se bavim već tri decenije.

Verujete da bi Srbija konačno, posle 20 godina, mogla da se plasira na Evropsko prvenstvo?

- Da malo modifikujem komentar pokojnog Mladena Delića: „Nema više vremena za bilo šta drugo osim za uspeh u kvalifikacijama... Trešće

se tribine ’Marakane’ kao nekad stadiona u Splitu, ubeđen sam“.

Zbog čega to mislite?

- Kakve pojedince imate u timu, iznenađenje bi bilo da se ne plasirate na EVRO. Srbiji želim svu sreću ovog sveta da se nađe na još jednom velikom takmičenju posle Mondijala u Rusiji, a sanjam i o danu kada ću na glavnoj reprezentativnoj sceni moći da uživam i u utakmicama moje Crne Gore.

Za Partizan odigrao 172 utakmice

Ljubomir Radanović je rođen 21. jula 1960. godine na Cetinju. U FK Lovćen je započeo profesionalnu karijeru. Igrao je na poziciji odbrambenog igrača. Punu afirmaciju je stekao u dresu Partizana, za koji je nastupao od 1981. do 1988. Sa crno-belima je tri puta osvajao prvenstvo Jugoslavije (1983, 1986, 1987). Odigrao je 172 prvenstvene utakmice za Partizan i postigao 15 golova. U inostranstvo je otišao 1988, prvo u Belgiju, gde je nosio dres Standarda iz Liježa. Ostao je do 1990. godine, a zatim je godinu dana igrao za francusku Nicu. Zatim je ponovo obukao dres Standarda u sezoni 1991/92. Igračku karijeru je okončao u švajcarskom drugoligašu Belinconi.