Jovićev otac ugostio Alo! i OTKRIO IME KLUBA za Luku (FOTO)

„Lepo je biti Lukin otac. Prelepo. Sad je tako, a kako je bilo...“

Milan Jović, otac najtraženijeg srpskog fudbalera, najedanput zastade. Zaćuti, a zapravo reče sve. U trenu, videsmo, prolete mu desetak najtežih godina. Stotine pređenih kilometara i čuveni „pasat“ na tom putu patnje, odricanja, borbe... Ne i beznađa. U svog sina je, čekaćemo potvrdu, uvek verovao. Drugi, mnogi drugi, nisu...

S Milanom smo se našli u Glavičicama, selu susednom njegovom Bataru. Tu radi, ima market. Tu, u ravnoj Semberiji, nedaleko od školskog igrališta na kojem je Luka postigao prve golove, čekamo da tišina prestane.

- Koliko njih mi je reklo: „Da li si ti normalan, kuda vozaš to dete? Ti si prepotentan. Tvoje dete da igra u Zvezdi? Nema šanse!“ Sad ti isti pričaju: „Videli smo da mali ima talenta, samo mu je bila potrebna podrška“ - kaže on.

E, tu se, nastavljajući ispovest za „Alo!“, Milan Jović složi sa sveznalicama - bez podrške, džaba ti sve.

- Bilo je još talentovane dece, koju sam baš ja vozio s treninga jer su im očevi išli svojim poslom ili su sedeli u kafani. Nisu verovali u svoju decu, zato i nisu uspela. A Luka je uvek imao nas, nikad mu ništa nije falilo. Drago mi je što to nije zaboravio. I što nam to stalno pokazuje, i rečima, i delima. Svakog od nas, sestru Milijanu, majku Svetlanu i mene, obezbedio je stambeno. Iznad svega, obasipa nas ljubavlju, jednako kao i mi njega. Nijedan intervju nije dao da nije rekao da mu je porodica bila velika podrška - ponosno kaže Milan.

Milan Jović je danas otac 21-godišnjaka koga juri pola Evrope. Skoro da nema velikana imunog na golgetersko umeće napadača Ajntrahta.

- Nedavno smo sedeli u Lisabonu, pre utakmice Portugal-Srbija, tad mi reče: „Ćale, ne želim da se opterećujem. Ne pada mi na pamet da dižem sebe u zvezde. Meni je lepo u Frankfurtu i ne bih se razočarao da ostanem. Ako budem dobio priliku za stepenicu više u karijeri, tim bolje“ - veli Jović.

Na tu stepenicu će ubrzo zakoračiti, samo je pitanje da li ona vodi na „Bernabeu“, „Alijanc arenu“... Otac će, dabome, prvi saznati.

- Čujemo se svakodnevno. Nijednu odluku nije doneo a da nisam bio upoznat. Pričamo o svemu, ja mu kažem šta mislim. I uvek mu napominjem da treba samo da misli na igru i golove. Luka se ne plaši konkurencije, siguran je u sebe jer zna koliko vredi i šta hoće. I, što je važno, ume da bude strpljiv. Normalno je da svi mi koji smo oko njega merimo u kojem klubu bi mu bilo najbolje, ali njegova je poslednja - kategoričan je on.

O Lukinoj karijeri brine menadžerska agencija Falija Ramadanija, i brinuće, naglašava Milan, do njenog kraja.

- Rekao sam Faliju da uzmu milione na Luki, samo da on igra. Gde, videćemo... Da se razumemo, ne trčimo za parama, ali zašto bi neko igrao za platu od milion evra, a Luka za 300.000? A taj nije ništa bolji... To je jedno, a drugo, Real, Bajern, Napoli... ko već bude, računaće na njega ako mu da platu koju traži. A da prihvati siću, ne bi ga bilo nigde. Uprava kluba to popije i baš je briga hoće li Jović da igra. Zato nam je cilj da mu plata bude tolika da mu garantuje da će stalno igrati. Eto, zbog toga se možda sada zateže, a ne zato što smo gladni.

Kad bi otac odlučivao, sin bi pojačao...

- Svi klubovi koji se povezuju s Lukom su veliki, ipak, najviše bih voleo da ostane u Nemačkoj - opali Milan bez razmišljanja.

Znači, Bajern...

- Bajern... Gigant. Mašinerija. Luki odgovara bundesligaški stil igre. Svi trče, i bekovi, i vezisti, pa se napadaču više otvara prostor. Italijanska liga je potpuno drugačija. Uverio se u to. Protiv Lacija je jesenas, kaže, dobio batina i batina, a posle nedavne utakmice s Interom je bio sav izgreban. Mnogo guranja, laktanja, koje sudije i ne vide. U Nemačkoj se igra za gol više, zato ne staju ni u 90. minutu. I, zahteva se disciplina, a Luka jeste disciplinovan i radan. E sad, moram da se vratim na ono što su pričali o njemu. Uvek ću da pomenem Grofa Božovića, u svakoj priči. Doživeli smo, moje dete i ja, mnogo neprijatnosti od njega - kaže on.

Suznih očiju, Milan Jović zastade na tren. Teško mu pade ovaj povratak na one dane.

- Prozivao ga je po novinama, nazivao debeljkom, pekarom. A Luka sad ima tri kilograma više nego što je imao onda u Zvezdi i kažu mu Nemci da nabaci još dva. Eto kakav je Božović bio stručnjak. Pričama da je Luka nedisciplinovan je navlačio gnev navijača na dete od 16 godina. Rekao sam mu tada u oči: „Videćemo gde će Luka igrati, a gde ćete vi biti trener.“ I, gde su sada?

Luka je konstituciju, otkriva njegov otac, nasledio od ujaka.

- Familija moje supruge je od Loznice, selo Jarebice. Svi imaju krupne kosti. Samo da im vidite šake. Gledaš, a ne veruješ. Ponekad se našalim da ne smem da napravim problem jer bi Svetlana mogla da me... (smeh). Ko zna kako bih se proveo. Ako gledamo ćud, Luka je na mene. Ne voli nepravdu... - tvrdi Milan.

A reprezentacija, prekidosmo ga...

- Tu nepravdu drži u sebi. Sa mnom, naravno, priča. Kaže mi: „Ćale, zašto sam ja, pojedinac, bitniji od reprezentacije? Vidiš koliko se piše o tome, kritikuju selektora, šta bi tek bilo da i ja kažem nešto? Neću, iako mi nije milo što ne igram. A treba da igram. Čekao sam da se dokažem u Zvezdi, čekao sam u Ajntrahtu, dočekaću i u reprezentaciji. Izdržaću. Videćeš, ćale, neće me niko isterati iz tima“ - kaže Milan.

Morao bi, nadovezujemo se, da istera Aleksandra Mitrovića iz tima. Krstajić se drži formacije s jednim špicem.

- Luka kaže da mu Mitar nije konkurencija. Raduje se svakom njegovom golu, radujem se i ja. Verujem da i Mitar isto oseća prema Luki. Mnogi s kojima pričam smatraju da treba da igraju obojica, ali, znamo ko odlučuje... Ja bih pošto-poto forsirao tim s dva špica. I tako bismo otišli na Evropsko prvenstvo, ubeđen sam - kaže on.

A mi odosmo u dvorište Osnovne škole „Ćirilo i Metodije“. Tu, baš tu - pokazuje nam ponosni otac, započet je Lukin put ka zvezdama.

- Kao dete me je terao, bilo po vrućini, bilo po kiši, da idemo na igralište, da mu nabacujem loptu. A on bi hvatao „makazice‟ - na betonu! Upozoravao sam ga da to ne čini, da se ne bi povredio, džabe... Kasnije mu se Pavle Jeftić, privatni trener u Loznici, kod koga je išao dva-tri puta sedmično, divio kako s deset godina bolje šutira, nego on u najboljim danima. A Paja je bio priznati centarfor u Jugoslaviji, olimpijski reprezentativac - seća se Milan.

Dočekasmo i potvrdu - otac je najviše, i prvi, neretko jedini, verovao da će njegov sin uspeti.

 

- Čak je i supruga znala da mi kaže: „Vodiš ga u Loznicu, Beograd, plaćaš privatne trenere, vidiš kakvo je stanje, ko će njemu dati da igra.“ A ja sam uzimao kredite, to niko u porodici nije znao, da bih imao za Lukino fudbalsko školovanje. Uzimao sam i pare pod kamatu, jer sam verovao da će postati ovo što je danas. Naravno, i supruga je zaslužna, radila je sve što je trebalo da radim ja. Menjala me u kući, na njivi, svuda. Luka je, inače, bio nemirko. Baba, moja pokojna majka, morala je da ga veže za sebe kad negde pođu - priča Milan.

Kad je Luka ulazio u prvi tim Zvezde, a tome je evo šesta godina, njegov otac je naglasio da se Jovići neće promeniti. Milan sad podseća na to, zadovoljan što je tako.

- Potpuno smo isti. Evo, napravite anketu u Glavičicama, ili u Bataru, znaju za nas i u Johovcu, da li smo se promenili. Mi se ne stidimo da smo iz sela. Luka to stalno potencira. „Ćale, nemoj da pričaš da sam iz Bijeljine, ja sam iz Batara, opština Bijeljina.“ Ni supruga Svetlana i ja se nismo promenili. I dalje radimo. Možda smo nekad imali veću volju da radimo, jer je bilo situacija da porodica jednostavno nema. U takvu situaciju više ne dolazimo. Ali radimo, jer u životu mora da bude obaveza. Šta treba, da ustanem i ceo dan sedim u kući? A normalnim ljudima ne priliči ni da sede u kafani od ujutro do uveče. Bez obzira na to koliko imaju. Tako će biti dok nas zdravlje služi. Ćerka Milijana studira u Beogradu, nas dvoje smo ostali sami, pa kad uđemo u poznije godine, preselićemo u stan. Ne zato da bismo pobegli iz sela, nego da nam u starosti bude lakše.

Jovići su to zaslužili. Danas je lepo biti Lukin otac. Biće i sutra, i za godinu, dve, deset...