Ispovest legendardnog Pižona: "Zaplakao sam..."

„Ljubav je besmrtno i beskonačno žarište u nama, koje ništa ne može ograničiti i ništa ugasiti.“

Da, zaista, baš kako je rekao čuveni Viktor Igo, ostavljajući čovečanstvu tu bezvremenu vrednost, ljubav Vladimira Petrovića i Crvene zvezde ne može da zgasne. Niti mogu da je ograniče godine. Proteklo ih je 50, biće ih još...
Ta nesvakidašnja vernost čoveka prema klubu je proslavljena na „Marakani“. Uz poklon i aplauze Pižonu, kao i njegove suze. Od tih radosnica i počinjemo priču sa slavnim fudbalskim asom.
- Nisam to očekivao. Znao sam da je došlo tih 50 godina moje veze sa Zvezdom, ali priznajem, bio sam iznenađen. Dirnut do suza. Izvanredan poklon, trajan - kaže četvrta Zvezdina zvezda u razgovoru za „Sport plus“.

Te suze, videlo se, krenule su spontano...

- Takav sam, mnogo sam osetljiv. A pošto je to bio jedan od mojih emotivnijih trenutaka na „Marakani“...

Koliko često ste puštali suze zbog pobeda, možda i poraza?
- Zbog poraza nisam, zbog pobeda jesam. Zaplakao sam od sreće posle osvojenog Kupa sa Zvezdom. Tu je bilo malo i sete. U mene, znate, nisu verovali kao trenera, pa kad smo uzeli trofej, bilo mi je baš drago. Zaplakao sam... Kasnije, plakao sam u Kini kad sam osvojio prvenstvo, takođe kao trener. Meni je to bio dokaz da su se ovde ogrešili o mene. U svojoj zemlji nisam dobio pravu šansu. I uvek mi je bilo teško kad sam napuštao klub u kojem sam bio trener. 

 Je li bilo suza kada ste kročili u Zvezdu? Sećate li se tog dana?

- Došao sam kao pionir. Zapravo, rekli su mi da sam došao u Zvezdu. Uzeli su papire i registrovali me. Nisam plakao.

Da li ste mogli da pretpostavite da će Zvezda biti vaša kuća 50 godina?

- Nisam mogao da pretpostavim da će doći 2000. godina, pa je došla. Sad je skoro 2020. To se jednostavno ne pretpostavlja. Sećam se kad smo bili u Hongkongu, baš ova generacija koja je došla do finala Kupa UEFA. Pričao sam s Ljukovčanom, a on pomenu da će Hongkong 2000. biti engleski. „Ma idi, bre, kad će to“, rekoh mu. Bila je tada 1977. I eto, dođe... Vreme ide.

Kakvi snovi iz detinjstva vas vezuju za klub kojem ste poklonili, zasad, pola veka?
- Mnogo je važno za igrača Zvezde da bude njen navijač. Ja sam od tih. Sanjao sam da budem kao Džajić. Kad je on igrao, ja sam bio klinac. Sanjao sam kako radio-reporteri govore o meni. Televizora tada nije bilo po kućama. Mi ga nismo imali do 1967-68. Slušali smo radio. Radio-reporteri su bili fenomenalni, prenosili su dešavanja s utakmica opčinjavajuće, tako da sam maštao da tako pričaju i o meni. Bio sam sirotinja i sanjao da i ja jednog dana budem bogat. To me je i teralo u životu da postanem poznat fudbaler - naglašava Pižon. 

Ljubav vam je i Arsenal, a rekoste nedavno da ste tu ljubav platili. Kako?

- Kad voliš nekoga... Bio sam tvrdoglav, mogao sam da odem na drugu stranu i uzmem više para. Mogao sam da odem u Napoli, pa u Panatinaikos, ali sam želeo samo u Arsenal. Voleo sam i onu englesku loptu, „mitre“. Englezi su po njoj bili poznati, a onda su je zamenili i tako izgubili identitet. Sad se ljute što treneri ne nose kravatu, a oni su prvi odbacili nešto svoje. Meni je ta lopta bila nešto uzvišeno. I fenomenalna za šutiranje. Slobodnjak nisam mogao da promašim. Ako nije gol, onda je prečka. Bio sam zaljubljen u Arsenal, ali eto, ni to nije dobro. Ne valja se ni ženiti ako si previše zaljubljen. Odeš u drugu krajnost. Izgubiš glavu, a da toga nisi svestan.

Imate li kontakt s Arsenalom?
- Imam. Bio sam sa Zvezdom, nedavno u Ligi Evrope. Bili smo svi iz generacije koja je igrala s „todžbijama“ u Kupu UEFA 1978/79. Pamte me, naravno. Nisu krili i da me vole.

Verujete li da će u galeriji Zvezdinih zvezda biti mesta za sedmu?

- Ja nisam znao da ću biti Zvezdina zvezda. Niko od nas nije znao, samo Piksi, praktično. Njega je klub izabrao i doveo da to bude. Mene je narod izabrao. Publika. Pa i novinari. Da je neki novinar pisao ružno o meni, možda ne bih bio Zvezdina zvezda. Ali stvorila se atmosfera da to zaslužujem. Teško će neko postati zvezda. Narod voli da igrač bude dugo u klubu, da ga gleda. Tako se stvara i razvija ljubav. 

 

Ko je po vama Zvezdina zvezda, a da nije promovisan?
- I Savićević, i Prosinečki, pa i Bora Kostić - nisam ga gledao, ali svi kažu da je bio sjajan igrač - zaslužuju da budu zvezde. Tu je i Kule Aćimović. Ali onda bi se možda otišlo u drugu krajnost. Ne mislim da sam bolji od svih njih, ali eto, publika me je izabrala.

To priznanje vas nije dirnulo kao ovo za pola veka u Zvezdi?
- Pedeset godina negde, naravno da to ima težinu. Igrao sam 10-11 godina, toliko bio pomoćni trener, pa sam bio glavni trener dvaput... Kad sam u Beogradu, to znači da sam u Zvezdi. Svaki dan.
Pižon i Zvezda, ljubav koju ništa ne može da ugasi.

Pižon danas „igra“ nekoliko uloga u Zvezdi - deo je sekcije veterana koja se svakodnevno okuplja u svojim prostorijama na stadionu, a ponekad i obuče dres veterana na utakmici, član je Izvršnog odbora kluba, savetuje predsednika Svetozara Mijailovića, savetnik je i u Grafičaru, filijali crveno-belih, koja je postigla veliki uspeh plasmanom u Prvu ligu...

- Možda bih mogao i više da pomognem. Ali da ih ne remetim - reče uz osmeh.