Hoću trofej na rastanku!

Možda sezonu ili dve, a možda samo utakmicu ili barem poluvreme, ali on više nije hteo. Još finale Kupa protiv Zvezde i to je to. Saša Ilić je odlučio da u 42. godini završi karijeru!

Obećao je da će ostati u fudbalu, sasvim izvesno u svojoj Humskoj, gde je proveo 18 od 23 godina svoje karijere i gde je postao ikona. Šta će konkretno raditi, niko ne zna. Sigurno je, šta god to bude bilo, kad god se izgovori osam slova njegovog imena i prezimena biće isto kao da se izgovori isti broj glasova u imenu kluba koji je njega stvorio i čiju je istoriju on stvarao. Saša Ilić i Partizan su kroz godine gotovo postali sinonimi, jer bez Partizana nikada ne bi bilo Saše Ilića, niti bi bez Saše Ilića postojao Partizan kakvog danas poznajemo.

I zato, legendarni kapiten kluba iz Humske u razgovoru za „Sport plus“ sumira 23 godine dugu karijeru, otkriva kako je preživeo oproštajni meč u Humskoj i ističe o kojem poklonu sanja pred odlazak u penziju.

- Ovi poslednji dani za mene su veoma emotivni. Odigrao sam poslednji zvanični meč u Humskoj, bio učesnik memorijalnog susreta u čast Gorana Bunjevčevića, prerano preminulog direktora Fudbalskog saveza Srbije, a danas me očekuje i finale Kupa. Igramo protiv Crvene zvezde na „Marakani“, to će biti moj poslednji meč u karijeri i više od svega želim da u penziju odem sa osvojenim trofejom - počinje priču Ilić.

A taj meč protiv Proletera ostaće zauvek upisan u istoriji crno-belih. Saša kapiten se oprostio od stadiona na kojem je ponikao, a tih 90 minuta je pratilo neviđeno nevreme.

- Eto, neka se pamti po nečemu. Šalim, se, najvažnije od svega je da se sve završilo kako je trebalo. Bilo je emotivno za mene i moju porodicu. Danima pre tog meča nisam mogao da spavam, razmišljao sam šta će biti i kako će izgledati taj poslednji meč pred navijačima Partizana na našem stadionu, ali dobro je prošlo. Znao sam da će mi najteže biti prilikom izlaska na teren i prilikom odlaska s njega. Tako je i bilo.

Tu je Sale zastao. Emocije su ga ponovo nadjačale.

- Izdržao sam da ne zaplačem, ali malo je nedostajalo da bude drugačije. Pogotovo kad smo sin Nikša i ja pozdravljali navijače. Ja sam se nekako suzdržavao, ali mi se čini da on u jednom trenutku nije mogao. Ne bi izdržala ni supruga Tijana, jer je ona veoma emotivna. Zato smo odustali od ideje da ona, sin Nikša, ćerka Neva i ja zajedno obiđemo ceo krug na atletskoj stazi.

 Sada, kada se sve bliži kraju, Sale je spreman da podvuče crtu.

- Veoma sam srećan. Radio sam ono što volim u klubu koji volim. Imao sam epizode u inostranstvu, neke više, neke manje uspešne, ali sve najlepše mi se dogodilo u mom Partizanu. Osvajao sam trofeje, igrao u Ligi šampiona, pobeđivao u derbijima, davao golove u tim mečevima i nemam za čim da žalim - rekao je neponovljivi vezista, igrač koji je obeležio jednu epohu Partizana.

Galatina titula kao simbol
Tog 19. maja, kada se na meču protiv Proletera opraštao od Humske, fudbaleri Galatasaraja pobedili su Bašakšehir i osvojili šampionsku titulu u Turskoj.
- Mnogo puta sam rekao da mi je najveća greška u karijeri što sam napustio Galatasaraj jer je to veoma lepa stranica u mom životu. Tamo je bilo sjajno, osvojili smo titulu i rado se sećam tih trenutaka. Eto, ispostavilo se da su ove godine šampioni postali baš onog dana kad sam se ja opraštao od Humske i u tome valjda ima neke simbolike - kaže Ilić.