Gordan Kičić progovorio o fudbalskoj strasti i planovima za novi veliki projekat!

Ako iko posle „Montevidea” može, konačno, da snimi još jedan filmski spektakl sa sportskom tematikom, onda je to Gordan Kičić (43)! Zbog strasti koju iskazuje govoreći o fudbalu.

Jedan takav projekat u ekskluzivnom intervjuu za „Alo!“ najavio je naš popularni glumac koji je prošle godine imao rediteljski prvenac sa filmom „Realna priča“.

U srcu Beograda, baš ispred Osnovne škole „Drinka Pavlović“ koju je pohađao, a nedaleko od parkića kod Skupštine gde je tapkao i „fuljio“ prve „Paninijeve“ sličice „Meksiko ‘86“, vodili smo uzbudljiv razgovor o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu i shvatili da ovaj čovek već ima jasnu ideju kako će, posle 20 godina i filma „Ona voli Zvezdu“ ponovo istrčati na zeleni tepih.

Ovog puta bi vaša uloga bila malo drugačija?

- Mator sam da igram fudbalera kao što je to bio u slučaju Srbe u filmu „Ona voli Zvezdu”, snimljenom sad već davne 2001, ali imam dovoljno godina da dočaram uzbudljivu priču o nekom treneru. Dugo mi se ta ideja mota po glavi i želja mi je da je kroz producentski, rediteljski, ali i glumački poduhvat realizujem.

Otkud fascinacija baš trenerima?

- Uz sport sam odrastao, a fudbal obožavam. Navijam za Crvenu zvezdu, a odmalena zdušno pratim i Liverpul. Oduvek sam imao fudbalske idole, ali u poslednje vreme me sve više oduševljavaju njihovi treneri. Žoze Murinjo pre svega, čovek koji je zaista poseban i koji na neverovatan način usađuje pobednički mentalitet svojim igračima. Jedan je od najvećih trenera današnjice. Od 80-ih godina prošlog veka sam s posebnom pažnjom pratio i ser Aleksa Fergusona, sve generacije igrača Mančester junajteda koje je iznedrio.

Čiju biste trenersku priču preneli na film?

- Ne bih da otkrivam do kraja planove, ali mislim da ne bi bilo dobro da to bude prava ličnost, već izmišljena. Trenerski poziv omogućava mnogo zanimljivih i uzbudljivih situacija u jednom takvom filmu. Na kraju, nisam vam otkrio ni koji bi sport bio u pitanju, iako mi je fudbal zaista velika opsesija.

Malo je domaćih filmova sa sportskom tematikom?

- Bjela je uradio fantastičnu stvar sa „Montevideom“. Reč je o jednoj vrsti veličanja fudbala i prošlosti o kojoj smo znali veoma malo, a mi smo definitivno podneblje koje rađa jako dobre sportiste. Sport je ogledalo društva i života i kroz to može lepo da se provuku različite priče. Jedan od najboljih, najdražih filmova uz koje sam odrastao je „Roki“. Ima jako dobrih sportskih filmova. Baš pre neki dan sam na „Netfliksu“ odgledao fantastičnu mini-seriju o fudbalskim trenerima, zove se „Play book”. Preporučujem je svakome. Posebno intervju sa čudesnim Murinjom!

Koja vam je evropska liga trenutno u fokusu?

- Englezi od kad znam za sebe, pa Italijani. Zanimljivi su mi rezultati koji su se desili nedavno u Premijer ligi, posebno onaj ubedljivi trijumf Aston Vile nad mojim Liverpulom od 7:2. Kad ne igraju „redsi“ uvek navijam za one slabije.

Ko vam je draži u Španiji - Real ili Barselona?

- Iskreno nikad nisam voleo ni jedne ni druge previše, iako u svojim redovima imaju potpune fudbalske čudake. Nekako ni Barsa ni Real nisu dopirali do mog srca.

Crvena zvezda je ove godine ostala bez Lige šampiona?

- Nažalost, ali i pored toga Liga Evrope je naša realnost u ovom trenutku. Crvena zvezda je poslednjih godina uradila dosta stvari, a ona pobeda nad Liverpulom ostaće upamćena kao antologijska. Srećan sam što sam bio te večeri na „Marakani“. Generalno, radujem se uspehu svakog našeg kluba na međunarodnoj sceni.

Nažalost, više ne možemo da budemo konkurentni najjačim evropskim ekipama?

- Sportskog i fer takmičenja više nema u Evropi. Jednostavno, ne pripadamo više tom bloku zemalja u kojima se kroz fudbal plasira velika lova. S druge strane, fali nam sistem. Setite se da je u bivšoj Jugoslaviji važio zakon da igrač pre 28. godine ne može da napusti zemlju. Bilo je to ekstremno pravilo i ne kažem da je to ispravno, ali ste tada dugo imali igrače na okupu, mogli ste da pravite projekte na duge staze.

Sada su problemi druge vrste?

- Živimo u vremenu kada gomila stvari uznemirava te mlade ljude, pre svega menadžeri i priče o milionskim ugovorima dok ti klinci još nisu stasali. A fudbal je, zapravo, igra. Kolektivni čin, a ne individualna stvar na kojoj se uporno insistira.