Dejan Stanković Italijanima o Zvezdi, debiju, Mihajloviću: Bukvalno me nosio na ramenima

"Počeo sam novi ciklus. U trenerskoj profesiji nemoguće je planirati, samo se prepustite da vidite gde će vas posao odvesti. Ako ste sposobni, radite dobro, prilike će vam se ukazati", uverava Stanković.

Novinarima italijanskog medija je pojasnio kako će izgldati njegov prvi izlazak na teren stadiona "Rajko Mitić" pred "Delije".

"Tunel koji vodi na teren stadiona Crvene zvezde nalazi se tačno ispod severne tribine, čim savijete glavu u nameri da ga prođete sve oko vas odjekuje. Mitsko mesto, za koje me vežu prelepe uspomene. Prolaz je toliko uzak da su igrači bliski jedni drugima. Crvena zvezda je moja druga kuća, otišao sam pre 22 godine, put me vodio preko Lacija do Intera, a sad sam se vratio, jer se ukazala prilika. Prethodnik, Vladan Milojević je dao dosta Crvenoj zvezdi, ali njegov krug se zatovorio".

Stankovićev se baš otvorio.

"Bio sam fudbaler, radio sa velikim stručnjacima i nešto sam naučio. Nisam profesor, ali jesam radnik. Volim kad sam na terenu. U ovom poslu sve je do pristupa".

Kad je već kod stručnjaka koji su mu oblikovali karijeru, bar onu inostranu...

"Prvi trener u Laciju bio mi je Sven Goran Erkikson. Nisam mogao da poželim boljeg. Uz Roberta Mančinija sam naučio da igram brže, napadam, nikad ne spuštam glavu. Alberto Zakeroni me je oslobodio i promenio mi ulogu na terenu. Kad je Žoze Murinjo stigao u Inter odrastao sam kao čovek. Omogućio mi je da svoje performanse poboljšam za 20-30 odsto, a da nisam ni znao da sam za to sposoban".

Za to vreme...

"Prestao sam da razmišljam glavom igrača, čak i ako to može da mi pomogne. Smatram sebe srećnikom, Crvena zvezda mi je prvi trenerski posao, što jeste veliki rizik. Siguran sam, uspeću. Moj san je da se vratim u Italiju, poznajem prilike u tamošnjem fudbalu..."

Prisetio se i početaka, prelaska iz omladinskog u seniorski fudbal.

"Najbolje mi je bilo kad sam imao 14, 15 godina. Bio sam gladan svega, želeo da se probijem na veliku scenu, postanem fudbaler i pomognem roditeljima. Sa 16 sam dobio prvu platu, iznosila je polovinu onoga što su zajedno zaraživali moja majka i otac. Tad se sve promenilo".

Nisu mogli da ga ne pitaju za Siniši Mihajlovića.

"Kao brat mi je. I kao otac. Važna figura u mom životu, ne samo u fudbalu. Dok smo bili u Rimu bukvalno me je podizao na ramena i nosio na krkačama. Štitio me. Bio mi je uzor i drago mi je što sam od njega učio. Ako bi neko trebalo da nas uči kako se ne odustaje nikad u životu onda je to Mihajlović. Da biramo samo jednog čoveka koji bi mogao da se izbori sa bolešću kakva ga je zahtavila verovatno bismo izabrali baš njega".

Sa Rimljanima je osvojio prvenstvo 2000, sa Interom čak pet puta, a baš su njegova dva bivša kluba ove sezone najveći izazivači Juventusu i slučaj je hteo da se u nedelju sastanu međusobno na stadionu "Olimpiko".

"Nisam iznenađen saznanje da je utakmica Lacio – Inter zapravo vredna šampionske trke. Da ostavimo Juventus po strani, treneri sutrašnjih rivala su primer svakome kako bi trebalo da se radi. Srećan sam zbog učinka Simonea Inzagija, predstavlja veliko iznenađenje, a ako Lacio uspe da zadrži svežinu do kraja može da se bori za Skudeto, zajedno sa Interom. Nerazuri su se pod komandom Antonija Kontea transformisali, osvojili veliki broj bodova, reč je o stručnjaku koji ni za pedalj ne odustaje od svojih ideja. Ako im se prilagodiš – igraš. U suprotnom – ispadaš iz tima. I Inzagi i Konte su posvećeni poslu 24 sata dnevno, bave se najsitnijim detaljima. Potrebno je dosta toga da se poklopi da bi se osvojila titula, ne samo da igrate dobro, već mozaik mora da bude potpun. Što se tiče Sergeja Milinkovića Savića, pronašao je stabilnost i kontinuitet igara, da je u još jačem timu i sam bi igrao bolje", pojasnio je Dejan Stanković.