Cimeru, još mi duguješ pare od Lige šampiona!

Legenda kaže da je ovom rečenicom Saša Ilić spremao Milivoja Ćirkovića pred svaku utakmicu u dresu Partizana i tom taktikom čak uspeo da ga pretvori u reprezentativca Jugoslavije. Njih dvojica su šest godina bili cimeri u Humskoj, a i nakon što je Ćirko odlučio da se penzioniše, ostali su nerazdvojni.

Upravo o tom prijateljstvu i anegdotama s Sašom Ilićem u razgovoru za „Sport plus“ priča nekadašnji desni bek crno-belih.

Šta je Saša Ilić za tebe - prijatelj, bivši saigrač ili cimer?

- Mnogo više od svega toga. Upoznali smo se davne 1993. godine, a kasnije sve vreme mog boravka u Partizanu bili smo cimeri i ostali prijatelji za celi život. Sjajan je igrač i fenomenalan čovek. Jedan od najboljih kog poznajem - kaže Ćirković.

Za tih 100 godina mora da je bilo mnogo anegdota?

- S njim je svakog dana bila neka anegdota. On je takav. Ne znam ni sam kako bih ga nazvao. Recimo, „srećara“, iako ne postoji ta reč. Uvek je raspoložen za zezanje. Bez obzira na to da li ste na terenu ili van njega.

Zar se zezao i na terenu?

- Sale je pre svega veliki profesionalac i za njega je fudbal na prvom mestu. Ali, bilo je situacija kad smo vodili tri-četiri gola razlike i onda se on malo opusti. Nikad neću zaboraviti situaciju kad mi je namerno dao jaku loptu, ja sam je nekako, ni sam ne znam kako, stigao, centrirao i izleteo s terena. Preskočio sam reklame kod korner zastavice i vidim da letim direktno prema šahtu koja nema poklopac, tamo negde u visini starog tunela ispred juga. Jedva sam uspeo da ga preskočim i vrhovima prstiju stanem na ivicu. Okrenem se ka njemu i psujem ga, a on vrišti od smeha.

Može li neka anegdota van terena, recimo, iz karantina?

- Uh, koju odabrati. Ajmo ovako. Svi se sećamo utakmice protiv Njukasla 2003, kad smo ušli u Ligu šampiona. E kad bi ljudi samo znali kakvu je predigru imao taj meč. Na dan utakmice, Saša kao kapiten treba s tadašnjim generalnim sekretarom Žarkom Zečevićem i sportskim direktorom Nenadom Bjekovićem da ima sastanak, na kojem treba da se dogovore oko eventualnih premija za prolaz dalje i da pričaju o njegovom ugovoru koji je isticao. Međutim, nikako nisu mogli da ga dobiju na mobilni. U jednom trenutku zvoni fiksni u hotelu, ja se javim i Zeka mi kaže: „Gde je, bre, Saša? Šta se događa?! Reci mu brzo da dođe kod mene“.

Pa, gde je bio?

- Tu, u sobi pored mene.

A što se nije javljao?

- Zato što se tri sata raspravljao s tadašnjom devojkom, a sadašnjom suprugom Tijanom. Tresla se soba. Kažem mu: „Ajde, Saša, zove te Zeka treba da se dogovorite oko premija. I pazi šta pričaš“. I on ode. Nema ga pola sata - sat… Svi čekamo da vidimo šta će se dogovoriti, a Sale ulazi mrtav hladan, prođe pored mene, koji sedim na krevetu, i samo me udari u glavu. Kaže, „Ajde, uteraj mi danas 300.000 evra u džep“. „Hoću“, kažem mu, „Ali ako meni daš 100.000“.

Dakle, pregovori s Zekom i Bjekom bili su uspešni?

- Ispostavilo se da se dogovorio s ljudima iz kluba da, ukoliko uđemo u Ligu šampiona, dobija duplo bolje uslove nego što ih je imao do tada, ali i mi ostali dobili smo ozbiljne premije. A tada sam baš ja dao taj odlučujući gol iz jedanaesterca, pa mu i dan-danas govorim da mi je dužan 100.000 evra - smeje se Ćirković.