NE DOMINIRA SAMO JOKIĆ U AMERICI, NAŠI FUDBALERI SU DOKAZ! Srbin na klupi, Srbi na terenu - titula je zagarantovana! (VIDEO)

 

Ne dominira samo Nikola Jokić po terenima širom Sjedinjenih Američkih Država...

Fudbaleri Misuri Vali Vikinga osvoji su NAIA šampionat po prvi put u istoriji pobedom nad vršnjacima iz Oklahoma Vesli koledža sa 2:0. Neverovatan uspeh poseban je iz prostog razloga - veliki deo ekipe čine momci iz Srbije.

Misuri Vali, koledž u Sjedinjenim Američkim Državama poznat je po tome što na njemu studira veliki broj stranaca, a među brojnijima su srpski državljani. Na čitavom kampusu na pomen Srbije svima je odmah pred očima jedan čovek, legendarni trener Vladimir Simić koji već 19 godina vodi ekipu sa klupe, a sada je uspeo da dođe do najvećeg uspeha i titule.

Privatna arhiva

Na putu ka tome u mnogome su mu pomogli naši momci Dušan Milošević, Miroslav Marković, Luka Gluščević, Stevan Milošević i Aleksa Čobanović. Pored njih tu je momak našeg porekla rođen u Kanadi Miloš Grahovac, kao i Aleksandar Trujić koji brani boje Bosne i Hercegovine.

Jedan od njih, Aleksa Čobanović (20) u razgovoru za "Alo!" otkrio nam je kako je došlo do velikog uspeha, kako se on snalazi u svojoj prvoj godini na američkom koledžu, kakav odnos trener ima prema Srbima, koliko Amerikanci poznaju Nikolu Jokića i Novaka Đokovića...

Šta je NAIA i kakva je razlike u odnosu na NCAA?

Za početak, objasni nam šta je zapravo NAIA i koliko je zapravo čitavo takmičenje jako, ima li razlike u odnosu na NCAA?

- NAIA je liga manjih koledža koji imaju ispod 2000 učenika. U Americi se to tako rangira, tako da naš Misuri koledž pripada toj manjoj grupi. Što se fudbala tiče NAIA je jači od NCAA, dosta je bolja konkurencija tako da je osvajanje ovog turnira prilično veliki uspeh - objašnjava nam Čobanović.

Kažeš Srbija, misliš Vladimir Simić

Privatna arhiva

Trener Vladimir Simić napravio je veliki rezultat, postao ikona koledža. Već 19 godina vodi fudbalsku ekipu, ali nema popuštanja prema našim fudbalerima.

- Imamo zaista sjajan odnos sa trenerom Simićem, stvarno je neverovatan kao čovek. Iako mnogi misle da je prema nema popustljiviji jer dolazimo iz Srbije, mislim da je dosta strožiji prema nama. Zna dobro odakle dolazimo, zna naš fudbalski potencijal i upravo zbog toga nas tera da budemo što bolji. Kada smo na treningu sami tada razgovaramo na srpskom, ali inače uvek komuniciramo na engleskom. Takođe, moram da kažem da ovde imamo nestvarne uslove, uvek nam je neko na raspolaganju šta god da nam treba. Bukvalno da ništa ne može da nam zafali - kaže Aleksa za naš list.

Sloga u ekipi vlada tokom čitave godine, upravo je to bio ključ ovakvog uspeha. Zanimljivo je da su u ekipi isključivo internacionalni, nijedan domaći igrač se nije odlučio da zaigra fudbal.

- Neverovatno zvuči, ali u našoj ekipi igraju momci sa svih krajeva sveta. Od Japana, Meksika, Evrope, Azije... Nijedan Amerikanac ne nosi naš dres što je posebno interesantno. 

Privatna arhiva

Težak period adaptacije i izleti u Njujork

Period adaptacije dugo je trajao, ali je na svu sreću prošao kako treba. Nije lako odvojiti se po prvi put od kuće na duže vreme.

- Za mene je najteže definitivno bilo kada sam tek stigao. Nemaš svoju sobu, nema mame da ti kuva i sprema. Kada sam došao dobio sam cimera, jednog momka iz Japana koji nije znao engleski pa je komunikacija sa njim bila nemoguća. Zamislite kako je kada ste sa nekim u sobi 24 sata, a on ne zna o čemu pričate. Bilo je baš iscrpljujuće. Olakšica nam je što ne moramo da kuvamo već imamo kafeteriju u okviru škole. Sigurno da je prvih dva meseca bilo najteže. Moraš da paziš kako se ponašaš, šta pričaš, različite kulture na jednom mesto, moraš da vodiš računa da nekoga ne uvrediš nekim postupkom. Mi smo ovde stranci i morali smo to da shvatimo odmah.

Slobodnog vremena ima jako malo, a njega koriste za izlete po komšiliku.

- U suštini tokom semestara gotovo da nemamo gde da idemo. Trudimo se da imamo dobre ocene, a i mesto u kom se nalazimo je jako malo, nema puno toga da se vidi. Ponekad odemo do okolnih gradova kada nađemo vremena, a tek kada prođu semestri imamo raspuste. Tada uglavnom putujemo po Americi. Za ovo vreme dok sam ovde posetio sam Njujork dva puta, bio u Ohaju, Teksasu, Džordžiji, Kentakiju, a to dugujemo i fudbalu jer imamo dosta interesantnih gostovanja u ligi.

Privatna arhiva

MLS ili Evropa

Planovi mladog srpskog veziste usko su povezani sa fudbalom. Za njega trenutno je na prvom mestu škola, a nakon toga postoji želja da se oproba u MLS ligi.

- Za sada sam fokusiran na studiranje i na završetak školovanja ovde. Ovo mi je tek prva godina i prilično sam zadovoljan. Nakon toga bih voleo da zaigram u MLS ligi, ako se za tako nešto ukaže šansa. Želim da se bavim fudbalom, to je ono što volim. Ko zna, možda se ukaže i neka prilika u Evropi. Još uvek je rano da razmišljam o draftu, ali zašto da ne, kada dođe vreme verovatno ću se prijaviti. To je cilj svim momcima koji su došli iz Srbije ovde, pa i meni - ističe Čobanović.

Privatna arhiva

Debi u seniorskom fudbalu sa 15 godina i proba u Zvezdi

Kao veliki talenat ekipe GSP Polet sa Dorćola, Čobanović je brzo dočekao šansu u prvom timu. Prošao je sve mlađe selekcije ekipe iz Beograda i sa 15 godina dobio poziv među seniore.

- Počeo sam da se bavim fudbalom u Dorćolu i tu sam proveo gotovo celu karijeru pre odlaska u Ameriku. Sa 15 godina debitovao sam za prvi tim. Imao sam zapažene partije i kada sam napunio 17 odlučio sam da napustim ekipu i odem na probu u Crvene zvezdu.

Međutim, nije se Aleksa proveo sjajno na "Marakani"...

- Mislim da sam tokom te probe odigrao najbolji fudbal u životu. Dao sam bukvalno sve od sebe, ali je na kraju trener Zvezde došao i rekao mi kako sam bio odličan, ali za mene nema mesta u ekipi. To me je baš dotuklo i tada sam odlučio da je vreme za promenu.

Novak Đoković i Nikola Jokić kao znak raspoznavanja

EPA-EFE/ERIK S. LESSER

Amerikanci dobro znaju gde je Srbija, a za tako nešto uglavnom su zaslužni sportisti. U mnogo slučajeva Aleksi se dešavalo da njegovo poreklo automatski povežu sa Nikolom Jokićem i Novakom Đokovićem.

- Svi ovde znaju gde je Srbija. One priče da nas mešaju sa Sirijom ili Sibirom nisu tačne. Naravno, nisu sigurni tačno gde se nalazimo u Evropi, ali znaju da smo na Balkanu. Kada nekome kažem odakle sam odmah kažu: "A da, Nikola Jokić" ili "Aha, pa Novak Đoković je Srbin". Njih dvojica su dosta zaslužni za to što nas prepoznaju.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI