Deca su moje olimpijsko zlato

Evo, prošla je već puna decenija otkako je pevačica Marina Tadić postala aktivna na estradnoj sceni Srbije. Izborila se za svoje mesto u toj džungli i izgradila prepoznatljiv stil, kojim se ponosi i koji je izdvaja iz mora prosečnosti. Njeni nastupi su rasprodati, ljudi znaju da su kod nje zabava i opuštanje zagarantovani, zbog čega iz vikenda u vikend odlaze na njene svirke.

To je njen posao, ona od toga živi, a ono za šta Marina živi nešto je što u Srbiji i dalje nije dovoljno prepoznato - rad s decom ometenom u razvoju. Ona je potpredsednica Srpskog saveza za rekreativni sport osoba sa invaliditetom „Rosi“ i u razgovoru za „Alo! Sprint“ otkriva koliko je rad s tim mališanima ispunjava.

- To je moja oaza. Ta deca su neiskvarena, često odbačena od društva, neretko i od roditelja, koji ih skrivaju, a ona samo žele da se druže. Mi se trudimo da im to pružimo, kroz igru, zabavu i edukaciju. Mi njih ne spremamo za takmičenje, nismo deo Paraolimpijskog komiteta, već isključivo želimo da im približimo sport na rekreativan način - počinje priču Marina Tadić.

Ljubav prema sportu te rođene Novosađanke ogleda se i u tome što je diplomirala na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u rodnom gradu, gde se prvi put i susrela s osobama sa smetnjama u razvoju.

- Završila sam DIF, gde već deset godina postoji škola za decu s invaliditetom, koja se zove „Delfin“. Zvali su me da im pomognem kao javna ličnost, a ja kad sam videla tu beskrajnu ljubav i neiskvarenu decu, odlučila am da budem deo toga. Ne kao Marina Tadić, pevačica, već kao Marina Tadić, diplomirani difovac, koji želi da pomogne, a ne da na tome dobija neke poene. Naravno, ponekad iskoristim svoje kontakte, ali samo s željom da se ovoj deci pomogne, jer ona to zaslužuju.

Zasad, prema Marininim rečima, pod okriljem Saveza postoje škole u sedam različitih gradova, ali će se mreža vrlo brzo razgranati.

- Savez postoji tek tri godine i stvarno mislim da smo uradili mnogo. Radimo isključivo s decom predškolskog i školskog uzrasta, uz koju su uvek stručna lica i treneri. Ta deca su toliko neiskvarena i mi želimo da im ulepšamo i obojimo detinjstvo. Njihov osmeh je nama najvažniji. Ta deca su toliko osetljiva da s njima ili možeš da radiš ili ne možeš. Nema između. Uživam u tome, želim da im pomognem i oni su moja olimpijska medalja.

Pored direktnog rada s njima, da bi ova deca u svetu koji nas okružuje dobila adekvatno mesto, pre svega je potrebna edukacija.

- To je osnova svega. Mora da se edukuje društvo da prihvati tu decu takvu kakva jesu, jer ovaj svet definitivno nije pripremljen za njih. Kad to kažem, mislim i na roditelje i na profesore. Na tome mora najviše da se radi, a mi baš u svrhu toga na stadionu Partizana organizujemo manifestaciju „Sportom do osmeha“. Tu ova deca dobijaju priliku da se druže sa sportistima, glumcima i osete da su prihvaćeni - kaže Marina Tadić.