Jedna stara nemačka poslovica kroz jednostavno poređenje ograde, psa, konja i čoveka govori o prolaznosti vremena i životnom veku. Njena neobična računica podstiče na razmišljanje o tome koliko život traje, koliko se stvari menjaju i zašto ne bi trebalo da uzimamo zdravo za gotovo trenutke koje provodimo sa ljudima i životinjama koje volimo.

„Jedna ograda traje tri godine, pas traje tri ograde, konj tri psa, a čovek tri konja“, glasi izreka koja se prenosi kao slikovita pouka o vremenu i prolaznosti.

Šta se krije iza nemačke poslovice?

Poruka poslovice zasniva se na nizu u kojem svaki sledeći član simbolično traje tri puta duže od prethodnog.

Ako ograda traje tri godine, pas bi, prema ovoj računici, živeo devet godina, konj 27, a čovek 81 godinu. Tako se kroz nekoliko jednostavnih poređenja dolazi do broja koji predstavlja dug ljudski život.

Naravno, reč je o simboličnoj računici, a ne o preciznom pravilu koje važi za životni vek ljudi i životinja. Psi i konji žive različito dugo u zavisnosti od brojnih faktora, baš kao što se i ljudski životni vek razlikuje od osobe do osobe.

Ipak, suština poslovice nije u brojkama, već u podsećanju da sve ima svoj vek trajanja. Ograda vremenom propada, životinje stare, a godine prolaze i za ljude.

Zahvalnost se krije u svakodnevnim stvarima

Ponekad tek sa vremenske distance shvatimo koliko su nam značili trenuci koje smo nekada smatrali sasvim običnim.

Pas koji više nema snage kao nekada možda je godinama bio verni pratilac porodice. Razgovori sa bliskim ljudima, zajednički obroci, porodična okupljanja i šetnje mogu postati dragocene uspomene koje čuvamo dugo nakon što prođu.

Zahvalnost ne mora da se pokazuje velikim gestovima. Nekada je dovoljno da nekome kažemo koliko nam znači, setimo se pomoći koju nam je pružio ili odvojimo vreme za razgovor koji smo dugo odlagali.

Važno je i da budemo prisutni u zajedničkim trenucima. Da saslušamo priče starijih članova porodice, pogledamo stare fotografije ili jednostavno prošetamo sa osobom do koje nam je stalo.

Ne odlažite susrete sa dragim ljudima

Ova poslovica može nas podstaći da razmislimo o susretima koje stalno pomeramo za neki drugi dan. Možda postoji prijatelj kojem dugo nismo pisali, član porodice kojeg retko posećujemo ili osoba kojoj želimo da zahvalimo, ali za to još nismo pronašli pravi trenutak.

Ponekad je dovoljno napraviti prvi korak – pozvati nekoga, dogovoriti kafu ili saslušati priču koju smo već mnogo puta čuli.

Životne uspomene vezuju se i za mesta na kojima smo odrasli, kuće u kojima smo živeli i životinje koje su bile deo našeg doma. Takva iskustva daju lično značenje godinama koje prolaze i podsećaju nas na ono što nas je oblikovalo.

Vreme ne možemo da zaustavimo, ali možemo da odlučimo čemu ćemo ga posvetiti. Možda je upravo to najvažnija poruka ove poslovice: da ne čekamo da nešto postane uspomena kako bismo shvatili koliko nam je značilo.