Koliko puta vam se dogodilo da se ceo dan smeškate ljudima, budete ljubazni i strpljivi, a onda dođete kući i nemate snage ni za običan razgovor?

Majka vas pozove da pita jeste li jeli, a vi kažete: „Jesam, mama, čujemo se kasnije.“ Dete želi nešto da vam ispriča, a vi ga zamolite da sačeka. Neko vaš primeti da ste umorni, ali vi samo kažete da vas pusti malo na miru.

I sve je to ljudski. Svi imamo dane kada nam je svega dosta.

Samo, nemojte da nam pređe u naviku da za nepoznate ljude uvek pronađemo osmeh, a za svoje najbliže sve manje vremena i strpljenja.

Jednog dana možda će nam baš ti obični razgovori najviše nedostajati. Mamin poziv, dečje zapitkivanje, nečije „Jesi li dobro?“ izgovoreno onako, od srca.

Zato danas, ako možete, pozovite nekoga svog. Saslušajte ga bez gledanja na sat. Zagrlite nekoga bez posebnog razloga.

Nekada je baš to ono najlepše što možemo da uradimo za ljude koje volimo.

Misao dana:

„Nemojte da vam jednog dana najviše nedostaju oni ljudi za koje danas nikako da pronađete pet minuta.“