Od Srbije do Pariza i Tirane pojavljuju se ista imena: Ko povezuje aktiviste, ko ih finansira i šta se sprema?

U Francuskoj je zapaljena istorijska gradska kuća koja je preživela dva svetska rata. U Milanu su maskirane grupe napadale policiju, pljačkale prodavnice i postavljale zapaljene barikade. U Tirani su uništavane banke, razbijani prozori državnih institucija i bacani Molotovljevi kokteli.

Iza ovih prizora ostaje pitanje koje se sve češće postavlja širom Evrope: da li je cilj radikalnih grupa da promene neku odluku vlasti ili da oslabe čitav politički i društveni poredak?

Upravo zato pažnju privlače međunarodne mreže koje povezuju političke aktiviste iz različitih zemalja, uključujući Srbiju. Jedna od njih okupljala se krajem septembra na hrvatskom ostrvu Cres, na seminaru posvećenom organizovanju pokreta, političkoj komunikaciji i međunarodnoj saradnji.

A jedan detalj iz programa organizatora posebno jasno pokazuje ideološki pravac tog povezivanja.

Na Cresu se nisu učile samo teorije o demokratiji

Od 24. do 28. septembra na Cresu je održan međunarodni program Democracy Re Camp, koji su organizovali D-Hub i austrijska fondacija ERSTE. Program je bio namenjen mladim aktivistima i politički angažovanim ljudima iz evropskih zemalja, sa plaćenim smeštajem, putovanjem i obukom.

U njegovom opisu navedene su teme poput strategija organizovanja pokreta, oblikovanja političkih poruka, digitalne komunikacije, međunarodne solidarnosti i zajedničkog delovanja. Drugim rečima, učesnici nisu okupljeni samo da razgovaraju o politici, već i da steknu praktična znanja o tome kako se politički pokreti razvijaju, organizuju i šire.

Međutim, najzanimljiviji deo nalazi se u tekstu koji je sama fondacija ERSTE objavila o ranijem izdanju ovog programa. U njemu organizatori poručuju da je krajnja desnica naučila da se organizuje preko državnih granica i da isti odgovor mora da pruži i druga strana.

To je važna politička činjenica.

Međunarodna saradnja aktivista nije neutralna po svojim ciljevima samo zato što se odvija pod nazivom demokratije. Organizatori sami govore o ideološkom nadmetanju i potrebi da se stvore savezništva koja mogu da deluju u više država. Zato Cres nije zanimljiv samo kao mesto jednog seminara. On pokazuje kako danas funkcioniše deo evropskog političkog aktivizma: lokalne organizacije dobijaju pristup međunarodnim kontaktima, obukama, iskustvima i strategijama.

A pitanje je kako se takav politički kapital koristi nakon povratka u matične zemlje.

Ko iz Srbije učestvuje u tim mrežama?

Prema informacijama koje je objavio Informer, među učesnicima skupa na Cresu bili su odbornica „Glasa mladih opštine Kula“ Vladica Kljajić, član Zeleno-levog fronta Vuk Radišić Višnjić i novosadski aktivista Milan Vujić. Njihovo prisustvo na skupu navedeno je u medijskim izveštajima, ali nije u celosti potvrđeno javno dostupnom zvaničnom listom učesnika.

Ipak, kod jednog od tih imena postoji posebno značajna, potpuno javna veza sa organizatorom. Milan Vujić nije samo aktivista koji se pojavljuje u izveštajima o seminaru. On radi u fondaciji ERSTE, i to kao koordinator projekata za Evropu i demokratiju. Njegovo ime i funkcija navedeni su na zvaničnom sajtu fondacije. Štaviše, upravo je Vujić autor teksta u kojem ERSTE objašnjava značaj programa Democracy Re Camp i potrebu da evropski aktivisti grade međunarodna savezništva.

Vujić je i javno politički angažovan u Srbiji. U oktobarskom gostovanju na televiziji N1 govorio je o mogućnosti sloma aktuelnog režima i o nastavku političkog pritiska.

Ovo je mnogo konkretniji podatak od spekulacija o tajnim sastancima. On pokazuje direktnu vezu između aktivizma u Srbiji i međunarodne organizacije koja otvoreno ulaže u razvoj političkih i društvenih mreža. Takva povezanost sama po sebi ne znači organizovanje nasilja. Ali jasno pokazuje da domaća politička scena nije izolovana od širih evropskih struktura aktivizma.

Francuska: Kada meta više nije samo vlast

Najdramatičniji prizori poslednjih dana stigli su iz Francuske. Tokom oktobarskih protesta u Parizu su pljačkane prodavnice, razbijani izlozi i paljene barikade. Sukobi sa policijom proširili su se i na druge gradove. Posebno potresne scene zabeležene su u Limožu, gde je zapaljena istorijska gradska kuća iz 19. veka. Požar je uništio krov i teško oštetio toranj sa satom.

Ta zgrada nije bila privatna imovina nekog političara. Bila je deo istorije grada, njegovog identiteta i zajedničkog nasleđa stanovnika. Upravo je to politički značajno: kada meta postanu gradske kuće, policija, javne ustanove i simboli države, sukob se više ne vodi samo protiv jedne vladine odluke. Nasilje počinje da potkopava institucije na kojima počiva svakodnevni život.

Francuski premijer Sebastijan Lekorni i ministar unutrašnjih poslova Loran Nunez optužili su ultralevičarske grupe i nasilne izgrednike za deo razaranja. Francuska levica, međutim, nije jedinstvena u odnosu prema tim događajima. Žan-Lik Melanšon podržao je proteste, ali je osudio pljačku.

Politička korist od takve krize ne mora da pripadne samo organizatorima uličnih demonstracija. Dok radikalni pokreti dobijaju pažnju i prostor za mobilizaciju, njihovi protivnici mogu da iskoriste strah građana i zahtev za uspostavljanjem reda.

U Francuskoj, pred predsedničke izbore, to posebno odgovara političkim snagama koje kampanju grade na bezbednosti i slabljenju aktuelne vlasti. Dakle, nasilje može istovremeno da oslabi centrističku vlast i da ojača njene ideološki suprotstavljene protivnike.

Milan: Uništava se ono od čega grad živi

U Milanu su 17. i 18. oktobra izbili ozbiljni sukobi policije i nasilnih grupa demonstranata. Prema izveštajima Rojtersa i AP-a, maskirani izgrednici bacali su kamenice, pljačkali radnje, palili barikade i napadali policijske službenike. Neredi su zahvatili i prostor oko čuvene milanske katedrale i galerije Vitorio Emanuele II.

To su mesta koja svakodnevno posećuju I Italijani i turisti. Kada se razbije izlog, vlasnik prodavnice ne gubi samo staklo. Gubi radni dan, robu i novac koji mora da uloži u popravku. Kada se zatvori stanica metroa, posledice osećaju ljudi koji pokušavaju da stignu na posao. Zato nasilje na ulicama ne pogađa samo državu. Pogađa upravo društvo u čije ime radikalne grupe često tvrde da deluju.

Italijanska premijerka Đorđa Meloni osudila je napade i poručila da pravo na protest nije pravo na nasilje. Politički gledano, Italija pokazuje i drugu stranu ovakvih sukoba. Vlada desnog centra postaje direktna meta antivladinih protesta, ali istovremeno dobija priliku da se predstavi kao zaštitnik javnog reda.

Radikalizacija ulice zato može da koristi i onima koji žele da oslabe vladu i samoj vladi kada birači počnu da traže odlučniji odgovor države.

Tirana: Od političkog pritiska do poziva na nasilnu promenu

U Albaniji je razlika između političkog protesta i nasilne pobune postala naročito vidljiva. Pokret poznat kao „Revolucija flamingosa“ mesecima je organizovao okupljanja protiv spornih investicionih projekata i premijera Edija Rame.

Situacija se promenila sredinom oktobra, kada su se demonstracijama pridružile hiljade studenata, a na ulicama pojavile kamenice, zapaljeni kontejneri, razbijeni izlozi i napadi na državne zgrade. Francuski Le Monde preneo je izjave pojedinih učesnika koji su počeli otvoreno da govore da bez nasilja neće biti promena.

Upravo je to opasna politička prekretnica: trenutak kada deo pokreta počinje da smatra da cilj opravdava nasilna sredstva.

U ranijim izveštajima o ovom pokretu pojavljivao se i albanski aktivista Jurgen Šperdhea, čije se ime zatim našlo u domaćim medijskim tvrdnjama o učesnicima seminara na Cresu. Šperdhea je javno govorio o organizovanju protesta u Albaniji, mada njegovo učešće u kasnijim nasilnim događajima nije dokazano.

Značaj te veze nije u tvrdnji da jedna osoba stoji iza svih nereda, već u tome što pokazuje kako akteri različitih evropskih protestnih pokreta ulaze u zajednički međunarodni prostor.

Ko je zapravo na meti radikalnih pokreta?

U različitim evropskim državama na vlasti su političari potpuno različitih ideoloških opredeljenja. U Francuskoj je na udaru centristička vlast Emanuela Makrona. U Italiji desničarska vlada Đorđe Meloni. U Albaniji socijalistički premijer Edi Rama. Zato bi bilo pogrešno tvrditi da svi evropski protesti imaju jednog istog političkog protivnika.

Međutim, kod nasilnog dela tih pokreta postoji upadljiva sličnost u izboru meta: policija, državne institucije, javni saobraćaj, gradska infrastruktura, prodavnice i simboli vlasti.

Tu se pojavljuje širi politički problem. Kada se kao neprijatelj ne doživljava samo određena vlada, već čitav sistem institucija, nasilje može postati sredstvo za podrivanje poverenja u državu kao takvu.

Kod pojedinih anarhističkih i ultralevičarskih struja postoji i otvoreno ideološko protivljenje postojećim hijerarhijama, kapitalističkim ekonomskim odnosima i tradicionalnim oblicima političkog autoriteta. Istina da nije svaka organizacija koja se zalaže za progresivne promene anarhistička, niti je svaki građanin koji protestuje pristalica nasilja, ali problem nastaje kada male, organizovane i radikalne grupe preuzmu prostor koji su otvorila mnogo šira okupljanja.

Ko dobija od haosa?

Odgovor nije samo jedno ime ili jedna organizacija. Radikalnim političkim grupama nasilna eskalacija može da donese vidljivost, osećaj moći na ulici i mogućnost da nametnu tempo političke krize. Umesto da se o promenama odlučuje kroz institucije, pritisak se prenosi na blokade, sukobe i stalnu vanrednu atmosferu.

Opozicionim političkim snagama kriza može da donese dodatni prostor za rušenje popularnosti vlasti. A međunarodne aktivističke organizacije kroz svoje programe razvijaju nove kontakte, jačaju kapacitete učesnika i šire uticaj ideja koje zastupaju. To je i javno deklarisani deo njihovog rada.

Zato je važno razlikovati dokazanu mrežu političkog povezivanja od tvrdnje da postoji jedinstvena komanda za nasilne proteste. Za ovu drugu tvrdnju još nema dovoljno dokaza. Ali za prvu ih ima: postoje organizatori, finansijeri, konkretni programi, međunarodni sastanci i javno iskazani politički ciljevi. To je dovoljan razlog da se njihove aktivnosti ozbiljno analiziraju.

Srbija bila prva meta

U Srbiji su studentski protesti otvorili dugotrajnu političku krizu, uz blokade, masovna okupljanja i povremene sukobe. Istovremeno, deo domaćih aktivista održava međunarodne kontakte, učestvuje u političkim programima i razmenjuje iskustva sa ljudima iz drugih evropskih zemalja.

Zato Srbija ima razlog da prati ne samo ko se sa kim sastaje, već i koje se političke metode promovišu i gde se povlači granica između pritiska na vlast i ugrožavanja građana. Posebno je važno ne prihvatiti ideju da je uništavanje javne imovine normalan nastavak političke borbe.

Jer policijski automobil, škola, gradska kuća ili javni prevoz nisu vlasništvo jedne stranke. Oni pripadaju društvu koje ih je gradilo, finansiralo i održavalo. Kada se takve stvari uništavaju, posledice ne snose samo političari protiv kojih se protestuje. Snose ih građani koji sutradan moraju da žive sa razbijenim gradom.

Da li je cilj promena vlasti ili promena celog društvenog poretka?

To je najvažnije političko pitanje koje otvaraju aktuelni evropski neredi. Jedno je zahtevati odlazak neke vlade, promenu zakona ili političku odgovornost. Drugo je smatrati da institucije, javni red i postojeća pravila više ne zaslužuju da budu poštovani.

Kod najradikalnijih pokreta ta razlika može da postane presudna. Rušenje poverenja u policiju, državne ustanove, izabrane predstavnike i javni prostor nije samo napad na trenutnu vlast. Ono može da oslabi sam društveni dogovor koji omogućava ljudima različitih političkih uverenja da žive zajedno.

A upravo je to svet na koji smo navikli: svet u kojem postoji pravo na neslaganje, ali i granica između političke borbe i nasilja. Ko želi da menja taj svet, ima pravo da iznese svoj politički program. Ali nema pravo da pod izgovorom promena spaljuje ono što su generacije građana gradile.

I zato, dok se širom Evrope organizuju nove aktivističke mreže, najvažnije pitanje nije samo ko ih finansira. Važno je i kakvo društvo žele da stvore, kojim sredstvima nameravaju to da postignu i ko će platiti cenu ako njihova politička borba ostavi gradove u ruševinama.