Dovoljno je da neko kaže „Dečko, 'ajde oladi“ i mnogima odmah u glavi krene melodija. Pesma Poslednje igre leptira preživela je četiri decenije, a priča o tome kako je dobila zvuk po kojem je pamtimo gotovo da je jednako dobra kao i sam hit.

Nije nastala na dugom sastanku u studiju, niti posle nedelja razmišljanja.

Navodno je bio dovoljan jedan susret na moru, gitara, terasa i Rajko Dujmić koji je Nešu Leptira zaustavio usred pesme i praktično mu pokazao: ne ovako, brže.

A ostalo je istorija domaćeg pop-roka.

Voja Nedeljković ispričao je u podkastu „Ozbiljno neozbiljni“ kako je izgledao taj susret dvojice muzičara i otkrio detalj koji pesmi daje sasvim novu priču.

Neša je uzeo gitaru, a Rajko odmah čuo nešto drugo

Prema Vojinom sećanju, Neša i Rajko Dujmić sreli su se na moru. Sedeli su na terasi, a Neša je u jednom trenutku rekao kolegi da ima novu pesmu i pitao ga šta bi sa njom moglo da se uradi.

Uzeo je gitaru i počeo da svira „Dečko, 'ajde oladi“.

Rajko ga je ubrzo zaustavio.

Nije mu menjao priču pesme, nije pravio veliki govor. Počeo je da udara ritam po stolu i dao joj mnogo brži tempo. Upravo je ta promena, prema Nedeljkovićevom svedočenju, pesmi dala onu razigranu energiju po kojoj je kasnije postala prepoznatljiva.

I podatak sa same ploče lepo se uklapa u ovu priču.

„Dečko, 'ajde oladi“ nalazi se kao prva pesma na albumu „Opet ploča – Srce od meda“ iz 1985. godine. Kao autori muzike navedeni su Nenad Radulović i Sašo Bogojevski, tekst je Nešin, dok aranžman albuma potpisuje upravo Rajko Dujmić, koji je bio i producent.

Dakle, ona scena sa terase nije ostala samo dobra kafanska anegdota. Dujmićev potpis zaista stoji na ploči.

„Neši je mozak radio 450.000 kilometara u minuti“

Ko je poznavao Nenada Radulovića, teško ga je opisivao samo kao pevača.

Voja Nedeljković kaže da je kod njega sve išlo neverovatnom brzinom – šala, odgovor, improvizacija, nova ideja. Opisujući ga, rekao je da mu je „mozak radio 450.000 kilometara u minuti“.

To najbolje pokazuje još jedna priča koju je ispričao.

Na jednom rođendanu na Novom Beogradu bilo je dvadesetak ljudi. Neša je uzeo gitaru, stavio maramu na glavu i pretvorio se u „Babu Višnju“.

Ono što je trebalo da bude kratka šala trajalo je, prema Vojinom sećanju, više od sat vremena. Improvizovao je bez prestanka, a okupljeni su se toliko smejali da su ga molili da stane.

Takav je, kaže Voja, bio Neša, čovek kome nije bio potreban unapred spremljen scenario da napravi predstavu.

I njegov brat Željko Radulović godinama kasnije opisao ga je na sličan način, kao veliko dete koje je stalno želelo da se igra. Neša je bio pevač, kompozitor, tekstopisac, imitator i član Indeksovog radio pozorišta, a koncerti Poslednje igre leptira često su više ličili na spoj muzike i kabarea nego na običan rok nastup.

Do velike scene stigli su bez velike reklame

Ni uspeh Poslednje igre leptira nije došao preko noći.

Prema sećanju Nešinog brata, grupa je imala oko 200 manjih nastupa pre nego što je dobila priliku da održi koncert u beogradskom Domu sindikata. Bez velike reklame rasprodali su prvi koncert, zatim još nekoliko uzastopnih, a tokom narednih meseci nastavili da pune salu.

Poslednja igra leptira potom je tokom osamdesetih objavila pet albuma, a „Dečko, 'ajde oladi“ našla se na trećem, iz 1985. godine.

Neša je kasnije krenuo drugim putem i osmislio lik Slobodana Đorđevića Pitona, kroz koji je parodirao tadašnju novokomponovanu muziku.

Planova je bilo još mnogo.

Vremena nije.

Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine, nekoliko meseci nakon što je napunio 30 godina.

Ostale su pesme, snimci i priče ljudi koji su imali sreću da sede za istim stolom sa njim.

I jedna od najlepših je upravo ova: da je pesma koju i posle više od 40 godina ljudi pevaju nastala gotovo usput, na terasi, između dvojice muzičara koji su očigledno umeli da prepoznaju dobru stvar čim je čuju.

Neša je doneo pesmu.

Rajko je udario ritam po stolu.

I „Dečko, 'ajde oladi“ dobila je život koji traje do danas.