Kada desetine hiljada mladih izađu na ulicu gotovo istovremeno, najlakše objašnjenje glasi: ljudima je prekipelo. Samo, nijedan veliki društveni pokret ne funkcioniše baš tako jednostavno. Bes može da postoji godinama i da se ne dogodi ništa. Da bi nezadovoljstvo za nekoliko dana postalo blokada stotina škola, marš kroz glavni grad, mreža punktova, redara, donacija, prevoza, objava i zajedničkih poruka, mora da postoji nešto što će taj bes povezati. U političkoj sociologiji to se odavno proučava kao mobilizacija resursa: organizacija, postojeće društvene mreže, novac, znanje, komunikacija i politička prilika često određuju hoće li nezadovoljstvo ostati za kuhinjskim stolom ili će preći na ulicu.
Zato je zanimljivo gotovo paralelno posmatrati ono što se dogodilo u Srbiji i ono što se sada događa u Francuskoj. Razlozi, politički sistemi i sami pokreti nisu isti. Mehanizam širenja, međutim, otkriva jednu važnu stvar: vulkan može da eruptira iznenada, ali kanali kroz koje lava prolazi ne nastaju tog jutra.
Francuska: Od jedne škole do cele zemlje za deset dana
Francuski srednjoškolski protest počeo je 21. septembra u jednoj školi u Kreteju. Desetak dana kasnije protestovalo se u više od hiljadu škola, gotovo četvrtini svih srednjih škola u zemlji. Le Monde opisuje početak kao spontan i navodi da je društvenim mrežama proširen neverovatnom brzinom.
Upravo je reč "spontano" ovde zanimljiva.
Spontana može da bude odluka prve grupe učenika da zatvori kapiju. Nije spontano to što nekoliko dana kasnije postoji sposobnost da se ista poruka prenese na stotine škola, da se dogovaraju termini, blokade i marševi i da se u pokret uključe studentski sindikati, univerziteti, nastavnici i velike sindikalne centrale.
Do 6. oktobra na ulicama više nisu bili samo srednjoškolci. Protestima su se pridružili studenti, profesori, sindikalni aktivisti, roditelji, političari i građanske organizacije. Le Monde je tada već govorio o „koaliciji nezadovoljstava“.
Ovo pokazuje da je postojala društvena i organizaciona infrastruktura sposobna da jedan lokalni događaj za veoma kratko vreme pretvori u nacionalni politički problem.
A onda se menja i sadržaj protesta. Početak je bio vezan za nedostatak profesora, loše školske zgrade i pretrpane učionice. Nekoliko nedelja kasnije demonstranti govore i o policiji, društvenim nejednakostima, visokom obrazovanju i drugim političkim pitanjima. Reuters sada beleži da je pokret ušao u četvrtu nedelju, dok su se protestima priključile i međunarodno poznate aktivističke ličnosti poput Grete Tunberg.
To je klasičan trenutak kada protest više nije samo događaj ispred jedne škole. Postaje platforma na koju pokušavaju da se popnu različite društvene i političke grupe.
Srbija: Tragedija je bila okidač, organizacija je nastala mnogo pre nje
U Srbiji je okidač bio pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. Protesti i blokade zatim su se širili sa fakulteta na fakultet, a studenti su vremenom izgradili veoma razrađen model odlučivanja preko plenuma.
Reuters je u februaru 2025. opisao nešto što se često izgubi iza velikih fotografija protesta: iza mase je postojao operativni sistem. Fakulteti su imali radne grupe za strategiju, bezbednost i donacije, različiti univerzitetski centri međusobno su koordinisali odluke, postojao je sajt sa spiskovima potrebne hrane i opreme, a prikupljan je i novac. Nenad Milanović, državljanin Srbije koji vodi IT firmu u San Francisku organizovao je platformu preko koje je do tog trenutka prikupljeno oko 73.000 dolara za studente.
Drugim rečima, ni u Srbiji velika mobilizacija nije mogla mesecima da postoji samo od emocije.
Neko mora da napravi raspored. Neko obezbeđuje hranu. Neko organizuje spavanje, redare, prevoz i komunikaciju između gradova. Neko vodi društvene mreže. Neko skuplja novac.
U toj slici, trenutak protesta nije nastao tog jutra niti je masa tek tako „spontano“ izašla na ulicu. Sve više činjenica ukazuju da je godinama, pa i decenijama, građen sistem ljudi, kontakata, seminara, obuka, organizacija i uticaja unutar fakulteta, civilnog sektora, pravosuđa i javnog prostora, uz ozbiljna finansijska ulaganja i stalno oblikovanje narativa. Takva mreža ne mora svakog dana da bude vidljiva; dovoljno je da postoji, da bude povezana i spremna. Kada se pojavi događaj dovoljno snažan da posluži kao okidač, ona se aktivira gotovo trenutno i tada protest dobija masovnost, logistiku, poruke, strukturu i političku snagu. Iz tog ugla, ne radi se o buntu koji je rođen u jednom danu, već o godinama stvaranoj infrastrukturi koja je samo čekala trenutak da bude puštena u pogon i usmerena protiv postojećeg sistema u Srbiji.
„Nadstrešnica je mogla da bude okidač, ali mreža nije nastala 1. novembra. Ona je građena mnogo ranije. Tog dana samo je otvoren ventil.“
A gde ulaze „sponzori“?
Tu je najvažnije razlikovati dve stvari koje se često namerno ili slučajno spoje.
Srbija godinama ima razvijen sektor nevladinih i građanskih organizacija koji prima novac stranih fondacija, vlada i međunarodnih organizacija. CRTA, na primer, sama javno navodi među partnerima USAID, NED, britansku, francusku, kanadsku i holandsku ambasadu, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, SIDA i Rockefeller Brothers Fund.
NED je u javnoj listi aktivnih grantova za Srbiju 2025. imao, između ostalog, projekat od 120.000 dolara namenjen razvoju građanskog angažovanja mladih u istočnoj Srbiji, kao i stotine hiljada dolara za civilno društvo, medije i građansko učešće. Sam NED navodi da mu je cilj finansiranje organizacija koje razvijaju građansko angažovanje, demokratske procese, medije i civilno društvo.
To su proverljive činjenice. I upravo tu priča postaje zanimljivija od jednostavne teorije zavere.
Jer uticaj ne mora da izgleda kao čovek sa koferom novca koji veče pre demonstracija deli dnevnice. Mnogo dugoročniji oblik uticaja jeste stvaranje organizacione kulture: obuke, mreže, medijski kanali, aktivističko iskustvo, kontakti, pravna pomoć, institucije i ljudi koji već znaju kako se organizuje kampanja.
Da li će se ta infrastruktura jednog dana uključiti u konkretan politički sukob, drugo je pitanje.
Francuska i Srbija: Različiti povodi, poznat obrazac
Francuska danas veoma jasno pokazuje koliko brzo jedna lokalna pobuna može da promeni prirodu. Čak su i predstavnici francuskih školskih sindikata priznali da je deo protesta počeo da izmiče kontroli; direktor jednog sindikata školskih rukovodilaca rekao je da na pojedinim mestima više nije reč samo o učeničkim protestima. Francuska vlada tvrdi da su se u blokade uključile nasilne i ultralevičarske strukture, dok izveštaji sa terena pokazuju mnogo šareniju masu – od učenika sa konkretnim zahtevima do ljudi koji uopšte ne idu u škole pred kojima demonstriraju.
U Srbiji se dogodila slična promena obima. Protest koji je počeo zahtevima za dokumentaciju i odgovornost posle tragedije u Novom Sadu vremenom je prešao na šire političke zahteve da bi u maju 2025. deo zahteva prerastao u poziv na vanredne parlamentarne izbore.
I tu je možda najvažnija paralela.
Iskra i gorivo nisu isto.
Jedan događaj može da bude iskra. Ono što određuje da li će posle nje goreti jedna ulica ili pola zemlje jesu mreže koje već postoje, sposobnost organizovanja, finansijska i logistička podrška, društvene veze i ljudi koji umeju da pretvore nezadovoljstvo u političku akciju.
Zato se veliki protesti teško mogu razumeti ako se posmatra samo dan kada je prvi transparent podignut.
Pravo pitanje počinje mnogo ranije: ko je godinama gradio mreže, ko je obučavao ljude da se organizuju, ko je povezivao grupe, odakle stižu resursi i ko se pojavljuje da preuzme politički kapital onda kada nezadovoljstvo konačno izbije na površinu?
To nije dokaz da iza Francuske i Srbije stoji isti centar, isti novac ili isti plan. Jeste razlog da se svaki masovni protest posmatra dublje od slike mladih ljudi na ulici.
Jer vulkan eruptira za nekoliko minuta. Magma se skuplja mnogo duže.
Komentari (0)